Miguel Roan je Madriđanin poreklom iz Galicije, bio je dugo godina i Beograđanin, a sada živi u Kragujevcu. Balkanolog, koji, osim što istražuje političke procese i promene pre svega u zemljama bivše Jugoslavije, Miguel je i odličan poznavalac balkanske kulture. Neko od koga svi mi rođeni Balkanci možemo dosta toga da naučimo.
Razgovor smo počeli osvrtom na Miguelovu poslednju knjigu, Brutalni Beograd, koja je objavljena prošle godine i posvećena je srpskoj prestonici kao nezavršenom gradu.
„To je grad koji je krenuo u različite projekte i nikada nije uspeo da bude homogen, jer je istorija grada dosta rascepljena i fragmentirana. Brutalizam je sada simbol krize, ali je ranije značio utopiju – značio je mogućnost da se ljudi sa sela uključe u industrijalizaciju zemlje i da se njihova situacija poboljša posle ratova. Ali hteo sam i da pokažem da je Balkan uvek održavao vezu sa novim trendovima što se tiče arhitekture. Balkan nikada nije bio protiv razvoja, što je predrasuda koja postoji, pogotovu u zapadnoj Evropi. To je nepravedno, jer ima dosta ljudi iz Jugoslavije koji su, recimo, sedeli u studiju zajedno sa Le Korbizijeom, jednim od najvećih arhitekata u istoriji.“
Roan kaže da se intelektualno i spiritualno identifikuje kao urbana osoba, jer je odrastao u Madridu, koji je takođe metropola. Kaže da u Beogradu postoji elitizam – taj osećaj superiornosti u odnosu na građane iz drugih mesta. na koji se, međutim, nikad nije navikao. Dodaje da to nije problem samo Beograda i da on postoji i u Sarajevu i u Prištini i u Zagrebu. On kaže kako u španskom jeziku postoji jedna reč koja označava ljude sa sela, odnosno provincijalce. Ljude koji imaju ruralne navike i nemaju znanje. Dok na srpskom jeziku, kaže Roan, postoji petnaest reči!
„Meni je smešno kada koristite reč „seljak“ koja znači i malograđanin i čovek sa sela. U Španiji su svi gradovi razvijeni. Posle Franka u Španiji je počeo proces decentralizacije. A u Srbiji je potpuno suprotno – sve zanimljivo dešava se u Beogradu. Ovde ljudi ili odlaze u inostranstvo ili u Beograd. U Španiji ljudi odlaze da studiraju u Barselonu i Madrid, ali imaju mogućnosti da se razviju, profesionalno i lično, u mestima iz kojih dolaze. To u Srbiji nije slučaj. I postoji nešto što se tiče samopouzdanja – kad pitaš ljude u Srbiji odakle su, retko kada dobiješ direktan odgovor i to bude uglavnom nešto – ma, iz nekog malog mesta van Beograda. U Španiji ljudi sa ponosom odgovaraju – iz Salamke, iz Segovije. Taj nivo samopouzdanja je nešto bitno.“
Miguel Roan je u Beograd prvi put doputovao 2005 u letnjoj pauzi tokom studija. Kaže da su mu tri stvari bile zanimljive i nešto kasnije bile ključne da odluči da se profesionalno posveti Balkanu umesto Južnoj Africi.
„Prvo, nije bilo puno turista i Beograd je za Špance bio neotkriven grad, bilo je dosta toga za otkriti. Drugo, Balkanci su u Španiji imali, i još uvek imaju, lošu reputaciju. A dok sam tada bo u Beogradu, ja sam imao potpuno drugo iskustvo. Bio sam okružen kulturnim ljudima koji su o Španiji znali mnogo više nego što Španci znaju o Balkancima. I treće, Balkan je za mene bio intelektualni izazov. Ja sam odrastao za vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji. Ti ratovi su se završili kada sam imao dvadeset godina i kada sam počeo da razvijam svoja politička interesovanja.“
Roan, koji je i publicista i prevodilac, navodi da su njegova interesovanja i razlozi zbog kojih je ovde su sada drugačiji od onih zbog kojih je došao i da mu je žao što su Balkanski ratovi još uvek dominanta tema u španskim medijima.
„Dakle, ta asocijacija Balkan-ratovi je još uvek prisutna, ali se ona postepeno menja. Španija je sada, prvi put u svojoj književnoj istoriji objavila četiri autorke sa Balkana. U Španiji sada postoji srednja klasa koja je zainteresovana za Balkan bez predrasuda.“
*Naslovna fotografija: Melanie Siow / Miguel Roan u Berlinu
