Na koji koncept slobode se oslanjaju protivnici pandemijskim merama u Srbiji - zemlji u kojoj vlada opšti izostanak stvarne slobode? Pita se antropološkinja Ildiko Erdei u autorskom tekstu za podkast Radio karantin.
Kada je nedavno dr Nestorović, osvedočeni relativizator epidemije i vakcinacije i promoter „jačanja prirodnog imuniteta“, dobio priliku da svoje stavove izloži na Drugom programu Radio Beograda, kroz mnoge redakcije prostrujalo je nezadovoljstvo pomešano sa nevericom. Radio Beograd 2 ne samo da je formalno deo javnog servisa, nego je do sada u velikoj meri uspevao i da očuva vrednosti i standarde javnog informisanja, tako da je Nestorovićev desant na Drugi program, nakon prethodnih brojnih nastupa na komercijalnim televizijama i opskurnim internet lokacijama (sa milionskim pregledima, doduše), predstavljao neprijatno iznenađenje, mada ne možemo reći da je bio potpuno neočekivan. Ipak, nije bilo javnog negodovanja zaposlenih, niti reakcije javnosti, a i da je bilo, kako smo već naučili, najverovatnije je da bi svi dobili pouku o tome da javni servisi, a i mediji uopšte, u Srbiji više nisu cenzurisani, da je sloboda govora zajamčena Ustavom i čitavim nizom drugih zakona, te da se na ovaj način najbolje pokazuje otvorenost i demokratičnost društva i države. Što lepo zvuči, ali je, naravno, daleko od istine.
Reakcije jednog dela javnosti, onog koji se aktivno protivi vakcinaciji i drugim antiepidemijskim merama, i njihovo pozivanje na slobodan izbor i na slobodno raspolaganje svojim telom, samo su dodatno eksponirali ovu već duže prisutnu retoriku, koja kao centralni element uzima afektivno snažni i politički mobilišući pojam slobode. Kako, međutim, razumeti to vijorenje barjakom slobode u specifičnom kontekstu srbijanskog postsocijalističkog neoliberalizma? Da li je Srbija u poslednjih 20 godina zaista postala društvo koje jamči široki opseg prava i sloboda svojim građanima? Da li su izbori slobodni i pravedni? Da li su institucije koje treba da štite prava i slobode građana jake i nezavisne? Da li su ekonomske inicijative i projekti transparentni i da li se izvode u korist građana? Da li se do posla (od najniže rangiranih do rukovodećih) može doći isključivo na osnovu obrazovanja i iskustva? Da li se, konačno, građani osećaju slobodno na svojim radnim mestima i na ulicama, jer im je u prvom slučaju garantovana sigurnost zaposlenja i dostojanstven život, a u drugom bezbedno okruženje lišeno straha od nasilja? Odgovori na ova pitanja su, nažalost, odrični, ali su uprkos tome zahtevi za zaštitom prava i sloboda u svim ovim slučajevima sporadični i marginalni. Kako onda objasniti grozničavi individualizam i insistiranje na individualnoj slobodi, na kome su deklarativno zasnovani i otpori protivepidemijskim merama? Na kakav koncept slobode se oslanjaju takvi zahtevi?
Od svih mogućih složenih značenja koje sa sobom nosi pojam slobode – u filozofskom, istorijskom, političkom i poetskom smislu – on je, u kontekstu aktuelnih društvenih sporova povezanih sa epidemijom, beznadežno redukovan, i pod uticajem je novootkrivenog hedonizma potrošačkih izbora i negativnog vrednovanja socijalističke prošlosti. Senka „prošlih vremena“ se nadnosi na svaki zahtev za intervencijom države u društvu i proizvodi kod ljudi strah da će biti označeni i klasifikovani kao nedemokrate sklone „prevaziđenim“ metodama obračuna sa „neistomišljenicima“. Ako se usude da komentarišu kako je neprimereno da se, recimo, na javnom servisu daje prostor antivakserskim, nenaučnim ili pseudonaučnim stavovima, brzo će biti optuženi da su protiv slobode govora. Ako zahtevaju da država dosledno prati primenu i sprovođenje epidemijskih mera koje je sama donela, i da kažnjava one koji ih se ne pridržavaju, biće im odgovoreno (i to sa najvišeg mesta) da država nije ničija „mama i tata“ i da građani imaju izbor kako će se ponašati i odgovornost da brinu o sebi. Ako sugerišu obaveznu vakcinaciju pojedinih grupa, kao što su zaposleni u zdravstvu i obrazovanju, ciknuće na njih kako je tako nešto „protivustavno“ i diskriminativno.
Fama o slobodnom izboru, slobodi govora, pravu na sopstveno mišljenje, koja kola javnim prostorom u Srbiji u bezbroj narodskih tekstova i interpretacija, u velikoj meri zamagljuje percepciju situacije, i ograničava mogućnosti za intervenciju države. Pritom, i predstavnici vlasti, što svesno što nesvesno, aktivno zamagljuju taj prostor, poigravajući se sa idejama slobode, zakonitosti i odgovornosti – u potpunosti odvojenih od bilo koje supstance i pretvorenih u plutajuće, prazne označitelje, kojima se ljudi „gađaju“ dok govore. U nedostatku istorijskog kontinuiteta demokratskih institucija, koji, ako postoji, oblikuje dubinsko mišljenje o društvu – sklop prava i odgovornosti građana – diskurs o „slobodnom izboru“ se iz supermarketa i šoping molova postepeno preselio u oblast politike i javnog odlučivanja, i ubrzo je postao pomodan. U fantastičnom obrtu u kojem je nekadašnja „nesloboda“ ustupila mesto današnjoj „slobodi“, taj novoosvojeni prostor se zamišlja kao prostor potpune samovolje, u kojem je sve dozvoljeno, i više ništa se ne sme ograničiti, a kamoli zabraniti. To je fetišizacija slobode, a istovremeno i njena parodija, u kojoj uživanje pronalaze samo oni koji slobodu doživljavaju kao ličnu egzaltaciju, lišenu odgovornosti za druge i za bol, patnju i gubitke koje ova ničim-ograničena-sloboda može da prouzrokuje u životima pojedinaca i čitavog društva.
Ovo je izuzetan momenat za ponovno čitanje i preispitivanje klasika: od Hobsove teorije o društvenom ugovoru, preko Polanjijeve ideje o dve vrste slobode – „dobroj“ i „lošoj“, do Fromovih razmišljanja o konceptima „slobode od“ i „slobode za“. Možda će nam to doneti neke nijansiranije odgovore i objašnjenja o vremenu u kome živimo, i podstaći nas na razmišljanje o tome šta je kritičar kulture Metju Arnold mislio kada je napisao da je „sloboda veoma dobar konj za jahanje“, ali da je ključno pitanje u kom ćemo ga/je pravcu povesti.
Ildiko Erdei je i potpisnica apela Ujedinjeni naučnici protiv Kovida, kojim se traži uvođenje dodatnih mera zaštite građana.
