Karantin 7: Zoran Predin i Buč Kesidi o muzici posle pandemije

Zoran Predin

Vođa legendarnog Lačnog Franca Zoran Predin za Radio Karantin podkast govori o mladosti koja se probudila i želji za promene, o novom povezivanju ljudi u zemljama bivše Jugoslavije, o inspiraciji tokom karantina i o još uvek aktuelnim porukama jugoslovenskog Novog talasa.

Zoran Predin kaže da je pandemija u Sloveniji završena i da očekuje da se uskoro vrati u koncertne dvorane, ali i da su se mnoge stvari promenile. On je učestvovao na četiri biciklistička protesta u Ljubljani i smatra da se ovi protesti omasovljuju. Iako mu se čini da slovenački premijer Janez Janša želi neku vrstu pomirenja i pregovora sa nezadovoljnim građanima, Predin smatra da se oni na ovim protestima moraju izboriti za što skoriji povratak na birališta. „Ono što je bilo ispod pojasa je to da su se ove pandemijske okolnosti iskoristile za učvršćivanje i menjanje nekih državnih stvari i da smo mu to, zapravo, najviše zamerili. Probudili su se mladi ljudi i oni su počeli razmišljati o tome da bi sada bilo vreme promeniti svet. Ekologija je izašla u prvi plan, kao i socijalnije društvo od ovog koji je turbo-kapitalizam doneo u naše krajeve. Sanjali smo o tome da živimo u demokratiji, a pokazalo se da su nekadašnji režimski funkcioneri, koji se sada prikazuju kao demokrate, još gori od onih originalnih.“

Predin je čest kritičar privatizacije javnih dobara, pre svega zdravstva i školstva, obično prvih meta kapitalizma. „Nas je spasilo javno zdravstvo i svuda se pokazalo da, gde je postojalo organizovano javno zdravstvo, tamo je bilo malo ili manje žrtava. Vremena su se promenila i sada je teško prodavati smisao privatizacije nekih javnih dobara. Što se školstva tiče, puno se menja istorija i te promene koriste onima koji su u nekom trenutnom biznisu ili vlasti i one nemaju veze sa istinom. Školovanje mora biti za sve jednako i mora se temeljiti na istini.“

U pesmi Lačnog Franca Naj ti poljub narišel ustnice Predin peva o tome kako je tri dana strašno daleko. Za Radio Karantin priča o svojoj percepciji vremena tokom karantina. „Ja sam mislio da će te promene biti veće i jače, a onda sam pomislio na Sarajlije koji su četiri godine bili zatvoreni u svoje stanove i kako je to uticalo na njih kada se završilo. Što se tiče inspiracije, ja sam pao u nekakvo stanje gde su sve pesme koje sam pokušao napraviti zvučale tužno, ljuto i karantinski. I onda sam rekao da to neću sada, da hoću to da svarim i ostavim za leto. Napisao sam roman, tako da ću se možda na jesen svojoj publici predstaviti i kao pisac romana.“

Ipak nova pesma „Naša krv nikad neće biti bela“ zvuči optimistično i poletno. Predin kaže da je ovu pesmu hteo da objavi kasnije, ali da su ga neki potezi vlasti motivisali da je ipak objavi sada i, kako kaže, ona je postala jedna od himni protesta. „Vrhovni sud u Sloveniji je poništio jednu tužbu iz 1945. kojom je osuđen general Rupnik, koji je bio belogardejac, domobran i Hitlerov sluga. To me je potpuno uzbudilo. Ja sam veliki pristaša partizanstva. Partizanstvo ne dam. Divim se svakom ko je skupio dovoljno hrabrosti da ’41. ustane od stola, obuče duge gaće i vunene čarape, ode u šumu i tamo živi kao životinja, gde može izgubiti život boreći se za ideale da se svet može promeniti na bolje i ne dam partizane. Pesma peva o hemijskim procesima koji su naučne činjenice – dok voda bude mokra, dok more bude slano, dok se jutro bude rađalo ujutru, naša krv nikada neće biti bele boje. I ja mislim da su svi dobro shvatili o čemu ona peva i pesma je postala veoma popularna. Moj sin Rok je napravio fantastičan video. On je dok je bio u Londonu radio za Roling Stonse i jedva sam ga naterao da ukrade malo vremena i za mene.“

Pandemija je zaustavila onaj najkomercijalniji deo muzičke industrije, koncerte. Materijalna šteta je ogromna i milioni ljudi su u egzistencijalnoj krizi. Predin kaže da je od razbijanja jugoslovenske muzičke scene tokom ratova devedesetih, ovo verovatno najveća kriza muzičke industrije u njegovoj karijeri. „Tokom ratova devedesetih se industrija raspala na manje scene, Lačni Franz je bio Jugo bend i Jugo brend i tada je sve skupa stalo. Sada se pojavio ovaj zdravstveni problem i ljudi se moraju privikavati na novu realnost. Veći problem je ekonomske prirode jer su se sve države zadužile i potrošile pare i nastupa ekonomska kriza. Koncerti i utakmice, pozorišne predstave i izložbe u budžetu dolaze na kraju i kada nestane porodičnog budžeta, nestaće i para za ulaznice. I to je ta druga faza koja će nas uhvatiti na jesen. Što se bendova tiče, pobediće bendovi koji su za gledanje, bendovi za oči, komercijalni bendovi koji imaju vizuelne atribute. Oni bendovi koji se temelje na pravoj rokerskoj energiji, oni će početi ponovo možda tek sledeće godine. Ja imam sreću da dosta nastupam kao kantautor, znači, sam sa gitarom, tako da ću se nuditi svuda gde to bude bilo moguće, jer ja od toga živim, ja nemam drugih prihoda.“

U „Praslovanu“ Predin je pevao „zajebali ste sve što se zajebati dalo“ i da će to opet učiniti. „Pa nažalost, već su dva puta zajebali i plašim se da će ponovo. Mlada smo društva, Skandinavcima je trebalo dvesta godina da se etabliraju i počnu da žive na neki drugi način. Verovatno ćemo i mi, ali će do tada biti još veselo. Ona pozitivna promena koju je ova pandemija donela je da nas je ona povezala. U jednom trenutku kada smo se svi našli u istim govnima, razlike su nestale i evo baš danas to što nas smo nas petoro povezani [dok radimo intervju preko skajpa], moramo zahvaliti toj pandemiji. I ono što je najvažnije, a što ni jednoj vlasti nije drago, počeli smo komunicirati direktno jedni s drugima, a u ovoj direktnoj komunikaciji nema fejk njuza. Baš ovom novom tehnologijom moći ćemo da dogovorimo neke stvari direktno, bez institucija koje su se nabacile i ubacile u naše živote. Vidim mogućnost i za bendove da se povežu sa scenama u Ljubljani, u Pančevu, u Zagrebu itd. Takođe, one tužne devedesete su raselile po čitavom svetu nas Balkance – u Čikagu živi petnaest hiljada Srba, u Dablinu sedam hiljada Hrvata, Prag je pun bivših Jugoslovena i činjenica je da se sada tamo na komercijalnim temeljima mogu organizovati koncerti, što je nekad bilo nezamislivo. Mi smo pozvani da sviramo u Čikagu ili Torontu bez posredovanja ministarstava inostranih poslova već u direktnim kontaktima sa ljudima.“

Poruke osamdesetih i Novog talasa i dalje su aktuelne, smatra Predin, iako su, čini se, u potpunoj suprotnosti sa time kako svet danas izgleda. „Sve su se poruke novog talasa osamdesetih temeljile na bazičnim postulatima francuske revolucije – egalite, fraternite, liberte. To je nešto što kapitalizmu i marketingu dosta smeta - ima tu socijalnu notu koja u biznisu samo smeta. I sad je bilo nužno da se, uz pakovanje nove demokratije koju smo stvarali u ovim svojim novim državama, izbaci to što je smetalo i da se radi samo ono što marketingu treba. Tehnologija Jutjuba je napravila da je broj lajkova postao znak kvaliteta, što je posvađano s pameću, i jednostavno je ambalaža postala važnija od sadržaja. Svi su postali isti i izgledaju isto i sve je manje onih koji razmišljaju svojom glavom i to sistemu treba. Znači, birači - birači koji će verovati medijima i glasati. Tako se promenila Amerika, tako je Tramp došao na vlast i sada Trampa kopiraju svi. Ovi bivši komunisti, koji su sada najveće demokrate, pokušavaju vladati na isti način kao Tramp. Tu su poruke iz novog talasa apsolutno žive i na mestu. S druge strane mi je potpuno jasno da nekim novim klinicima ide na kurac ovaj naš novi talas, ali dok ne bude boljih, ne dam ove.“

Predin smatra da je današnjim muzičarima mnogo teže nego njima, između ostalog i zbog toga što nemaju vremena za godinu-dve neodgovorne mladosti. „Mi smo se mogli zajebavati, studirati godinama, putovati svetom, živeti od roditelja i nekog studentskog rada i sve je bilo opuštenije.

Kad si došao na neki nivo prepoznatljivosti, na neku scenu, ako si održavao kvalitet to je bilo dovoljno. Danas mladi ljudi već u osnovnoj školi moraju razmišljati o tome od čega će živeti i bačeni su u ralje kapitalizma i borbe za posao. Kada govore o tome kako koriste nove tehnologije u promociji svoje muzike, muzičari danas moraju biti svesni i da ta tehnologija iskorištava i njih – te tehnologije će ih vinuti do neba, ali i spustiti na zemlju onog trenutka kad bude došao neko novi, i to se mnogo brže menja nego što se menjalo u naše vreme. I zato je njima puno teže. A savet starog prdonje njima bi bio da rade ono što oni misle da je dobro, nezavisno od kritičara i toga šta drugi ljudi kažu. Ako njima to odgovara i ako oni iza toga staju i kažu „to sam ja“, onda je to – to. Sve ostalo je igra slučajnosti i napornog rada. Za par godina će se i sami promeniti i malo drugačije gledati na neke stvari, ali ona nužda i uzrok zbog kojih rade tu muziku, ona mora ostati nedirnuta.“

Predin kaže da nije jugonostalgičan, ali da veruje da ljudi u regionu definitivno imaju nešto zajedničko. “Vidim po mladim ljudima iz Slovenije, kada odu u Beograd i po njemu tumaraju par dana, da im se to dopada. Svoj mladi bend sam nedavno, znajući da se bend kali na točkovima, stavio u kombi i prvi put odveo u Srbiju. Svirali smo u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Užicu. U nedelju veče nisu se hteli vratiti kući. Za njih je to bilo potpuno novo iskustvo, drugačiji temperament i reakcije. Mislim da će sada imati prilike da ovo o čemu mi, njihovi roditelji ili bake i deke pričamo, da dožive u druženju i saradnji. Pokazalo se da ipak imamo nešto zajedničko, možda neki ne znaju da to postoji i kako se zove, ali kada se desi direktan kontakt, onda shvate da to postoji.“

Ceo razgovor sa Zoranom Predinom slušajte ovde

Buč Kesidi

Članovi levorukog disko rokenrol elektro boj bend dueta Buč Kesidi, Zoran Zarubica i Luka Racić, za Radio Karantin podkast govore o predstojećim svirkama kojih su svi željni i misle da će koncerti posle pandemije biti još bolji. Misle da je vizuelni nastup veoma važan i da im je on pomogao da se izdignu iznad ostalih bendova.

Govoreći o prvim danima vanrednog stanja i policijskog časa u Srbiji Luka i Zoran kažu da im je u početku bilo teško i prava panika jer nisu imali ideju šta će da rade po ceo dan. „Ja sam lično u početku spavao do dva popodne i cele dane provodio u nekom polusnu, tako da mi je bilo okej, ja sam hibernirao“, kaže Luka. Zoran se nadovezuje i kaže da su još igrali i igrice. „Igrali smo i Counter-Strike: Global Offensive i tamo smo se svako veče u devet nalazili sa našim producentom i drugarima iz benda Ljubičice. Posle smo pobegli u planinu i tamo se sve završilo, te poslednje dve nedelje nismo ni osetili karantin.“

Luka kaže da su svi već zaboravili pandemiju i da ljudima nedostaje malo bliskosti i zezanja. „A i ne samo to - ovde doživljaj pandemije nikad i nije bio pravi, jer nikad ne znaš šta ti tačno serviraju. Razumem zašto ljudi ovde na to ne gledaju ozbiljno, jer nikad nisu sigurni kakve informacije dobijaju – one mogu da budu sto posto tačne ili sto posto lažne.“

Zoran ne veruje u to da vanredna situacija odjednom može da promeni način na koji neko funkcioniše, pa da počne da, recimo, piše pisme ili bude dodatno produktivan. „Suštinski ovo nas je više izbacilo iz ravnoteže, nego što smo sedeli kod kuće i pisali pesme. Navikli smo da pišemo o onome što nam se dešava, a pošto se tokom policijskog časa ništa nije dešavalo, nismo ni pisali. Pošto nema klabinga i kućnih žurki, nismo imali o čemu da pišemo. Ima gomila nekih stvari koje ne mogu da se komuniciraju onlajn, a koje su sastavni deo traženja ljubavi, koje jednostavno ne funkcionišu online“, nadovezuju se Luka i Zoran jedan na drugog.

Buč Kesidi ne mogu da dočekaju da se vrate na binu i kažu da već imaju nekoliko potvrđenih svirki. „Za sada smo potvrdili četiri festivala, ali ne znamo u kakvim će se okolnostima održati, zbog maski i svih tih stvari koje su sada neophodne. Takođe, planiramo jesenju turneju i na jesen prebacujemo sve ono što nije bilo održano u aprilu. Nama se svira, svima se svira i nije toliko do tog finansijskog dela, koliko do želje da izađeš na binu i da te ljudi slušaju. Naši koncerti su bili rasprodati pre pandemije i sada želimo da se vratimo još bolji. Pandemija je napravila tu pauzu i možda će posle nje biti još bolje, jer će ljudi biti još željniji koncerata i mi još željniji da sviramo“, pričaju Luka i Zoran.

Vizuelni nastup je veoma važan za Buč Kesidi i kažu da im je taj element već pomogao da se izdignu u odnosu na ostale bendove. „U Americi i Velikoj Britaniji, zemljama sa najjačim muzičkim industrijama, sasvim je normalno da vizuelno prati muziku. To samo kod nas imate, da bend svira na nekom takmičenju i ljudi dođu da sviraju u šorcu. To nama uopšte nije bilo kul i tako smo došli do naše poznate kostimografkinje Sune Kažić koja nam šije stvari za koncerte i fotosešne. Mi volimo da se lepo oblačimo, a ona baš ima stila. Tako da ako ona kaže da nam haljina lepo stoji, mi joj verujemo i mi ćemo je nositi i ljudima će se to sigurno svideti. Ipak, bitno je da napraviš pesmu koja ima poruku i koja će da se vrti na radiju i da se sluša“, smatraju Zoran i Luka.

Dodaju da je ideja bendova o dugotrajnosti i relevantnosti ista kao i ranije, ali da se ona sada promoviše na drugačiji način. „Ono što mene pogađa je talas bendova koji romantizuju te osamdesete i rade projekte koji su pakovanje koje liči na te osamdesete, ali suštinski nemaju tu ideju da pomeraju granice ili da urade nešto relevantno. Da li mi pomeramo granice to ne zavisi toliko od nas, nego od ljudi koji nas slušaju, koliko će da ukače stvari koje mi volimo. Ali samim tim što smo našli put kojim se približavamo publici, u ovom vremenu i sa muzikom koja je u suštini rokenrol, mislim da je to veoma bitno. To o čemu smo mi pisali je nešto što smo se nadali da se dešava i drugim ljudima. Ako napravim pesmu, možda će neko da se prepozna u njoj, možda nisam sam u tome. Ako sam se smorio slušajući elektroniku po klubovima, znači da sam pogodio žicu i da su se i drugi prepoznali. Jedna je stvar muzika, a druga kako ćeš iskoristiti sve te medije koji su danas dostupni svima na pravi način, u pravom trenutku i kako ćeš to sve približiti publici“, kaže Luka.

Buč Kesidi su svirali i u nekim od zemalja bivše Jugoslavije i kažu da su svesni zajedničkog duha i jezičke povezanosti u regionu. „Ti ratovi, za koje mi uopšte ne razumemo zašto su se desili, nisu tema kojom bi mi kao nove generacije uopšte trebalo da se bavimo. Možemo nešto da naučimo iz toga, a to je da je to bio rat između političara koji iz rata profitiraju, a mi ćemo da najebemo ako opet nešto krene u tom smeru. Publika je svuda ista. Za nas su problemi bili bukvalno samo administrativne prirode, ono, da li ćemo uspeti da prenesemo instrumente i da li će nas držati na granici dva sata. Inače su ljudi svuda isti – rasprodali smo koncert u Zagrebu i Ljubljani, tako da je isto kao u Novom Sadu, Beogradu, Nišu ili Subotici. Mislim da su ljudi naših godina, što je taj rat dalji, sve više željni da se mi svi što više viđamo i družimo. Mislim da svi zaista intuitivno osećamo da je sve ovo isti region“, zaključuju Zoran i Luka.

Ceo razgovor sa Buč Kesidi slušajte ovde