RK 26: SOS telefoni nisu prestajali da zvone

Podkast objavljen: 14. 4. 2021.

Da li su stres, zatvaranje, gubitak posla ili rad od kuće uticali i na porast nasilja nad ženama? Na koji način je pandemija unazadila ekonomski položaj žena, odnosno poništila rodnu ravnopravnost. O ovim temama za Radio karantin govore Mirjana Mitić iz Autonomnog ženskog centra, Ljiljana Raičević koja u Podgorici vodi Sigurnu žensku kuću i Marija Babović sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Grupa pri Ujedinjenim Nacijama – UN Žene, koristi izraz „pandemija iz senke“ da objasni dramatičan porast nasilja nad ženama tokom proteklih godinu dana. Zatvaranja i ograničenja kretanja ostavili su žene 24 sata u istom prostoru sa nasilnicima kojima je u novim okolnostima postalo lakše da kontrolišu žrtvu presecajući joj kontakte sa spoljnim svetom.

Mirjana Mitić iz Autonomnog ženskog centra (AŽC) u Beogradu objašnjava da je broj poziva koji je ova organizacija dobila putem SOS telefona za podršku žrtvama nasilja u prvih mesec dana vanrednog stanja bio tri puta veći u odnosu na isti period prošle godine i da su se za pomoć javljale uglavnom nove žrtve.

„Prethodna godina je bila vrlo izazovna, kako za žene koje su se javljale, tako i za nas koje smo pružateljke usluga. Za žene koje su se javljale zbog toga što na početku nije bilo nekih jasnih informacija od institucija, jer nije dovoljno da kažete ’izađi u medije i prijavi nasilje’. Mora da postoji podrška ženi da će nakon te prijave dobiti i zaštitu koja joj je potrebna. I ako pričamo o nekom kontinuiranom nasilju, ženama je potreban plan za dalje. Još, postoji i strah. Kada dođe do prijave nasilja tada dolazi i do najveće eskalacije nasilja - ona zna osobu koja vrši nasilje i zna šta je čeka ukoliko prijavi nasilje i ukoliko ne dobije adekvatnu podršku institucija. Institucije su se bavile pandemijom jer smo svi bili bezbednosno ugroženi, što je bilo i normalno, jer je važno zaštiti zdravlje nacije, ali s druge strane te žene trpe nasilje i dok je pandemija“, kaže Mitić i dodaje da se povećan broj žena javljao u prvom periodu restriktivnih mera.

„Kada je bio policijski čas javilo nam se tri puta više žena i to su sve bile nove žene. One su došle u situaciju da ne mogu da dobiju validne informacije od institucija. Kada ne možete da dobijete validne informacije od institucija onda tražite brojeve nevladinih organizacija. A onda imamo drugu stvar, da ni mi kao pružateljke tih usluga nismo mogle da dođemo do validnih informacija. Prosto smo videle razliku u izvršenju tih usluga na različitim opštinama, što nam govori da su se ljudi snalazili kako su znali i umeli. Znači ni u centrima za socijalni rad nije bilo jasnih instrukcija kao postupati i kako pružati usluge u ovim izmenjenim okolnostima“, objašnjava Mitić.

Ona kaže da su izolacija, kao i ekonomske posledice pandemije najviše uticali na pogoršanje problema nasilja nad ženama.

„U samoj srži nasilja imate kontrolu i moć. Kada su bile restriktivne mere i kada ljudi nisu išli na posao vi imate tako skrojenu situaciju u kojoj je kontrola nad žrtvom pojačana. Ranije je žrtva, dok je nasilnik na poslu, mogla nekog da pozove – SOS telefon ili prijateljicu – i s nekim popriča i pokuša da napravi neki plan kako će dalje, a sada je to bilo mnogo ograničenije za žrtve nasilja. I naravno ekonomski faktor - vrtići i škole nisu radili, žene su bile pod nekim ugovorima koji nisu bili produženi, neko mora da brine o toj deci, tako da je veliki broj žena vraćen u privatnu sferu, znači u svoju kuću, gde nema svojih prihoda, što znači da je lakše vršiti mehanizme kontrole i izolacije“, objašnjava Mitić.

Prema studiji koju je 2018. sprovela Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju, gotovo 20 posto žena u Crnoj Gori kaže da je iskusilo fizičko i/ili seksualno partnersko ili nepartnersko nasilje nakon svoje 15. godine. Ljiljana Raičević koja u Podgorici vodi Sigurnu žensku kuću kaže za Radio Karantin da na početku pandemije telefon u njihovoj organizaciji nije prestajao da zvoni.

„Mi smo posle pola godine napravile uporedno stanje sa prošlom godinom - broj poziva i dolazaka je bio uvećan za 25 procenata. Sklonište nam je bilo puno. Ja sam tada, sa sada već bivšim ministrom policije, imala dosta dobar odnos i mogla sam da ga zovem i da mu kažem da se obrati građankama Crne Gore i da kaže – bežite kad osetite opasnost, ne gledajte koliko je sati, nego neka vas policija hapsi, bolje je i to. Pozovite broj, a mi ćemo da pojačamo službu dolazaka i sprovođenje nasilnika. Ministar je to nekoliko puta na naše insistiranje uradio i žene su počele da se javljaju i telefon nije prestajao da zvoni. Zvonio je u nekim neobičnim trenutcima – kad je nasilnik odsutan ili kad spava. Nama je najveći broj poziva dolazio u toku noći. U vreme kada je broj zaraženih i umrlih bio najveći, bio je najveći broj slučajeva porodičnog nasilja – mi još ne znamo kakva je to veza, ali pretpostavljamo da je ta brojka povećanja nasilja povezana sa dugim ostankom u izolaciji. Takođe, ljudi ne primaju platu, ostali su bez novca, a novac i nasilje vam je jednako“, kaže Raičević.

Ona navodi i da je zabrinjavajući i porast sajber kriminala kao još jedan oblik nasilja nad ženama.

„Pošto ne može da se izlazi, koriste se mogućnosti upoznavanja onlajn. Postoje neke zatvorene grupe koje prave onlajn žurke. Tu dolaze udate žene, koje nisu zadovoljne svojim brakovima, a tamo ih čekaju ljudi koji su specijalizovani za ucene. Njihove žrtve su žene koje su u 90 posto slučajeva žrtve porodičnog nasilja. Ti onlajn predatori još uvek ostaju nekažnjeni zato što u našem zakonu nije precizno određeno šta je to što je on skrivio. To je jedan novi, užasni oblik nasilja koji mi sad posebno evidentiramo, jer smo videli da svaka treća osoba koja nam se javlja trpi neki oblik nasilja, koji ide i van ekrana – da se žrtva sastaje sa ucenjivačem i plaća mu hiljade evra, jer on ima njene intimne fotografije kojima je ucenjuje“, navodi Raičević.

Globalno, zbog vanrednih mera u vezi sa pandemijom, više ljudi nego ikad ostaje kod kuće. Potreba za kućnim poslovima i negom se umnogostručila, ali je pitanje ko snosi ove povećane terete i za koliko su se povećali? Grupa pri Ujedinjenim nacijama – UN žene navodi podatke po kojima su i žene i muškarci povećali svoje neplaćeno radno opterećenje, ali da žene i dalje čine većinu. Žene takođe preuzimaju veći broj zadataka vezanih za negu nego muškarci. U međuvremenu, roditelji dobijaju više pomoći od ćerki nego od sinova. Zabrinjavajuće je da više žena nego muškaraca napušta plaćena radna mesta, verovatno kao kao rezultat povećanog opterećenja kod kuće, navode u ovoj grupi.

Marija Babović sa Filozofskog fakulteta u Beogradu kaže da je položaj i kvalitet života žena višestruko pogođen pandemijom.

„Radili smo istraživanje opšte grupe žena, ali i specifičnih grupa, kao što su žene koje žive na selu, preduzetnice, kao i neke specifične aspekte, poput ekonomije brige. Pandemija je uticala i na žene i muškarce, ali zato što postoje neki obrasci uključivanja u različite sfere društva, u tržište rada i podelu odgovornosti u porodici, uticaj pandemije na žene i muškarce nije bio isti. Kada su u pitanju žene, uticaj na gubitak posla je bio veći na muškarce, što ne iznenađuje, jer su žene visokoskoncentrisane u sektorima koji su bili veoma važni tokom pandemije, kao što je sektor zdravstva u kome su 80 posto zaposlenih žene. S druge strane, neke oblasti koje su bile više pogođene pandemijom – neke oblasti proizvodnje i ugostiteljstva, koji zapošljava više muškaraca.

Kada poredimo različite grupe žena, žene sa sela su među onima koje su najviše izgubile posao tokom pandemije, naročito u tom prvom talasu tokom vanrednog stanja. To su žene koje su bile na nekim privremenim ugovorima ili radile na crno, morale su da putuju, što im je ukidanjem javnog saobraćaja bilo onemogućeno. Takođe deca koja nisu išla u školu i koju nije imao ko da čuva, su takođe razlozi zašto žene nisu mogle da odgovore na zahteve poslodavaca i odlaze na posao“, navodi Babović i objašnjava da su žene trpele dvostruki teret izmenjenih okolnosti tokom pandemije.

„Žene su visoko skoncentrisane u sektorima socijalnih usluga – zdravstvo, obrazovanje, socijalni rad, socijalna zaštita, trgovina i u sektoru usluga. Žene koje su radile u toj prvoj liniji odbrane su trpele dvostruki teret, onda kada su obrazovne ustanove bile zatvorene, one su morale da brinu o porodici, a mi znamo da žene na Balkanu nose tu nesrazmernu odgovornost brige o porodici – njihova je odgovornost da brinu o starima, bolesnima i deci u domaćinstvu. I zato su imale to dvostruko opterećenje i na poslu i kod kuće gde su morale da brinu o deci, gde je trebalo spremiti više obroka, povećati higijenu – sve je to nesrazmerno palo na žene. Svaka kriza otvara mogućnosti za promene i mi smo se u našim istraživanjima ponadali da će se možda ti obrasci svakodnevnih odgovornosti koje mahom nose žene promeniti, međutim, to se nije desilo. Negde su se muškarci uključili, ali je to više pomoć ženi, nema te transformacije percepcije da bi to trebalo da budu jednake odgovornosti u porodici. Ili kad pogledamo da su žene koje su radile od kuće sada na jedan novi način morale da kombinuju brigu o porodici. Naše istraživanje je pokazalo da su naročito bile isfrustrirane žene koje su radile od kuće i imaju malu decu jer je bilo teško da sve to orgnizuju. Često su radile u noćnim smenama da bi uspele da obave svoj posao jer preko dana to nije bilo moguće“, kaže Babović.

Babović kaže i da je, kada je rodna ravnopravnost u pitanju, Srbija bitno ispod proseka Evropske Unije, ali da zaostaje i za zemljama u regionu.

„Imamo evropski indeks rodne ravnopravnosti kojim se meri rodna ravnopravnost u šest domena – tržištu rada, zapošljavanju i zaradi, obrazovanju, načinu na koji se provodi vreme, političkoj moći i zdravlju. Upravo radimo treći izveštaj za Srbiju po indeksu rodne ravnopravnosti i u odnosu na EU mi prilično zaostajemo u svim domenima, a naročito je nepovoljna situacija u domenu novca, dakle u ekonomskom jazu između žena i muškaraca. Jaz je priličan i u drugim oblastima i možda je najmanji u zdravlju. Od prošle godine imamo izveštaje i iz nekoliko zemalja u regionu – Severne Makedonije, Crne Gore i Albanije. Kada se indeks Srbije, koji je nekoliko godina stariji, uporedi sa indeksom ovih zemalja u regionu, pokazuje se da Srbija ima nižu vrednost. Srbija ima jedan od najnižih indeksa rodne ravnopravnost, što je zabrinjavajuće, a što opet ne čudi imajući u vidu kakve su okolnosti i kako izgledaju rodni odnosi u različitim aspektima i naročito tokom poslednjih godina jačanja autokratskih tendencija i desničarskih diskursa. Ipak, moram da napomenem da taj indeks blago napreduje i svaki izveštaj pokazuje da njegova vrednost polako raste i da ima poboljšanja u nekim oblastima, ali nažalost to je daleko ispod proseka Evropske unije i nešto niži od zemalja u regionu“, objašnjava Babović.

Gosti:

Mirjana Mitić

Ljiljana Raičević

Marija Babović

Pojmovi:

Mirjana Mitić: Tri puta više poziva tokom policijskog časa

Mirjana Mitić iz Autonomnog ženskog centra (AŽC) objašnjava da je broj poziva koji je ova organizacija dobila putem SOS telefona za podršku žrtvama nasilja u prvih mesec dana vanrednog stanja bio tri puta veći u odnosu na isti period prošle godine i da su se za pomoć javljale uglavnom nove žrtve.

Marija Babović: Tokom pandemije najviše su bez posla ostajale žene sa sela

Marija Babović sa Filozofskog fakulteta u Beogradu je radila istraživanja o ekonomskim posledicama pandemije na žene. Ona za podkast Radio karantin kaže da je pandemija višestruko uticala na položaj i kvalitet života žena.

Ljiljana Raičević: Svaka treća žena trpi neku vrstu nasilja

Kada je u pitanju nasilje nad ženama, statistika u zemljama bivše Jugoslavije je mračna i pokazuje da su nam društva sve konzervativnija. Bilo da je reč o maloj ili velikoj sredini, žrtve seksualnog ili bilo kog drugog nasilja se osećaju uvek isto, žive u sramoti i u strahu. To su pokazali slučajevi Branislava Lečića, Miroslava Aleksića, Milutina Jeličića Jutke i najnoviji, Dragana Markovića Palme. Glumica Danijela Štajnfeld, koja je optužila Branislava Lečića za silovanje, kaže da je jedna stvar preživeti nasilje, a druga preživeti osudu društva zašto je uopšte ikada bila žrtva.

Ljiljana Raičević, koja u Podgorici vodi Sigurnu žensku kuću, za Radio Karantin govori o široko rasprostranjenom nasilju nad ženama u Crnoj Gori i nasilnicima među onima koji bi žrtve trebalo da štite, od policije do tužilaštva, kao i o tome kako duboko patrijarhalno društvo i korupcija utiču na to da veoma mali broj žena u Crnoj Gori na kraju prijavljuje nasilnike.

Prema studiji koju je 2018. sprovela Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, gotovo 20 posto žena u Crnoj Gori kaže da je iskusilo fizičko i/ili seksualno partnersko ili nepartnersko nasilje nakon svoje 15. godine. Ljiljana Raičević kaže za Radio Karantin da na početku pandemije, telefon u njihovoj organizaciji nije prestajao da zvoni.

„Imali smo dvadeset pet posto više poziva i sklonište nam je bilo puno. Ja sam sa, sada već bivšim ministrom policije imala dobar odnos i mogla sam da ga pozovem da se obrati građankama Crne Gore i da kaže – bežite kada osetite opasnost, ne gledajte koliko je sati, bolje je i da vas policija hapsi. Objasnite zašto ste napolju, a mi ćemo pojačati službu i broj dolazaka. I to je koristilo. On je nekoliko puta to rekao, to je doprlo do žena, one su počele da nam se javljaju i telefon nije prestajao da zvoni. Zvonio je u nekim neobičnim trenucima, kad je (nasilnik) odsutan ili kad spava i nama je najveći broj poziva bio u toku noći“, kaže Raičević.

Ona kaže da zabrinjava trend porast sajber kriminala u poslednjih godinu dana, kada žene, zbog ograničenih mogućnosti kretanja, stupaju u onlajn veze sa ljudima za koje se kasnije ispostavi da su delovi grupa specijalizovanih za ucene.

„Njihove žrtve su udate žene, koje su u devedeset posto slučajeva žrtve porodičnog nasilja. One stupaju u kontakt sa ovim ljudima obično uveče, kada ne mogu da spavaju i ti kontakti ih kasnije skupo koštaju. Ovi predatori još uvek ostaju nekažnjeni jer u našem zakonu nije jasno utvrđeno šta je on to skrivio. I njegova reč je uvek protiv njene, a on jd taj koji ucenjuje, prati i preti. To je jedan novi oblik nasilja koji se sada posebno evidentira, jer smo primetile da svaka treća osoba koja se nama javlja trpi neku vrstu sajber nasilja, koje sada počinje da se odvija i van ekrana, gde žrtve plaćaju hiljade evra za ono što su u nekom trenutku slabosti uradile, slikale svoje intimne delove tela, poslale fotografije ucenjivaču, kojima ih on sada ucenjuje“, priča Raičević.

Sramota, ekonomska zavisnost, strah od osvete od strane nasilnika i nepoverenje u službe predstavljaju glavne prepreke za prijavljivanje partnerskog, odnosno, porodičnog nasilja. Takođe, jedan od razloga je i nedovoljno dostupnih službi za pružanje adekvatne pomoći ženama. Raičević kaže da je policija neobučena da postupi po prijavi porodičnog nasilja i da veliki problem, naročito u manjim sredinama predstavlja i to što se svi poznaju.

„Imate porodicu koja je ugledna i koja ima svog gradonačelnika, iz te porodice dolazi i šef policije ili glavni inspektor, imate sudiju i imate ženu iz te iste porodice koja se nama krijući javlja i kaže da ne zna hoće li preživeti noć. Kada je posavetujemo da preskoči policiju i odmah se javi tužiocu ona kaže da je tužilac njegov brat od strica. Onda se ja lično angažujem, zovem policiju ili tužioca i smeštam ženu u sklonište. Za Crnogorca je to da je žena u skloništu najveći šamar. Kod nas je normalno da muškarac pretuče ženu jer nije nešto poslušala i da bude junak zbog toga. Ono što nam se još dešava u poslednjih godinu dana je da su policajci postali drski prema ženama, to nam se pre nije dešavalo. Mi imamo najmanji procenat izbacivanja nasilnika iz kuće jer svak treća rečenica policajca je „gde ću ja sa njim kukavcem“, kaže Raičević.

Zabrinjavajuće veliki broj ljudi u državama nastalim raspadom Jugoslavije, uključujući i mlade, ne smatra da je nasilje nad ženama veliki problem. To su duboko patrijarhalna društva u kojima je široko rasprostranjeno uverenje da muškarci imaju glavnu ulogu u porodici, a da su žene u njoj podređene. U anketi koju su prošle godine sproveli Helsinški odbor za ljudska prava i Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, kaže se da osam posto srednjoškolaca misli da žena povremeno zaslužuje batine. Prvi SOS telefon za pomoć žrtvama porodičnog nasilja u Crnoj Gori uveden je 1996. godine. Nekoliko godina nakon uvođenja ovog telefona i obrade podataka prikupljenih uz nekih dve hiljade poziva, utvrđeno je da svaka druga žena u Crnoj Gori bila primorana da napusti kuću. Ubrzo potom toga osnovana je Žensku sigurnu kuću, u kojoj je do sada bilo smešteno preko pet hiljada žrtava, a više od 11 hiljada ih je do sada zatražilo neku vrstu pomoći. Ljiljana Raičević kaže da se situacija nije mnogo promenila na bolje.

„Prema nekim zvaničnim podacima svaka treća žena trpi neku vrstu nasilja. Mada, mi mislimo da je ta brojka još veća. Strah je najveći neprijatelj ženama, koji ih drži u kavezu. Onog trenutka kad okrene naš broj telefona, ona izlazi iz tog kruga nasilja i možemo da joj pomognemo“, kaže Raičević.

Ljiljana Raičević: Sigurna ženska kuća - Drugi deo

U nastavku priče Ljiljana Raičević, koja u Podgorici vodi Sigurnu žensku kuću, za Radio Karantin govori o tome kako misli da je broj žrtava nasilja nad ženama veći nego što to pokazuju zvanične brojke, o nasilnicima među onima koji bi žrtve trebalo da štite, o duboko patrijarhalnom crnogorskom društvu u kome je za porodicu veća sramota kada se žena javi sigurnoj kući, od toga što je dobila batine.