Dok je Andreas Burbah sasvim zadovoljan životom u Norveškoj, Larisa Inić ne oseća da su Danska i ona stvoreni jedno za drugo.
Ovog meseca u serijalu posvećenom emigracijama iz bivše Jugoslavije Radio karantin istražuje kako ide i od čega zavisi uklapanje u novu sredinu i o tome razgovaramo sa gostima koji su u skandinavskim zemljama. Od Pančevaca Vesne Stanišić i Saše Janoša čuli smo u prethodne dve emisije da je najveći faktor u njihovom uklapanju u život u Švedskoj bila spremnost da se uči jezik, ali i da im je i sistem dosta pomogao.
O ulozi sistema, o tome kako neko društvo funkcioniše i u kojoj meri pomaže imigrantima da se uklope razgovaramo sa gostima iz Danske i Norveške.
Andreas Burbah je sa porodicom prešao u Norvešku jer je njegova supruga Maja prilično brzo i lako našla posao u, inače, traženoj farmaceutskoj struci. On i porodica žive u Norveškoj pet godina i kaže da im je država u velikoj meri pomogla da se prilagode i stanu na noge.
„U Oslu je najlepša priroda i sigurnost. Znaš zašto radiš i šta za to dobijaš. Znaš da ti to ne može niko zakinuti i ti si kao radnik ovde apsolutno zaštićen“, priča Burbah i kaže da ni jednog momenta nije imao dileme da će se on i porodica snaći u novoj zemlji.
Larisa Inić je subotičanka u Kopenhagenu gde radi za jednu IT firmu. Ona kaže da je njen osećaj kako danska država i društvo došljacima otvoreno poručuju ili se prilagodi na naš način života ili idi.
“Kada imate nekoga ko je njima blizak, topljenje tog skandinavskog oklopa ide nekako lakše. Ali je rezervisanost prisutna. Pre svega jer je dansko društvo homogeno.
Ja ne kažem da se nisam uklopila, ja volim da živim ovde, ali da kultura i stil života nisu kompatibilni sa mojom ličnošću. I postoji još nekoliko razloga zbog kojih neću ostariti u Kopenhagenu, a prvi je zdravstveni sistem, koji jeste dostupan svima, ali su lekari, naročito oni opšte prakse prilično nekompetentni“, kaže Larisa Inić.
