Reditelji Rajko Grlić, Srđan Dragojević i Ognjen Glavonić, kao i profesorka filma Ana Grgić za Radio Karantin govore o svom viđenju postpandemijske, bioskopske budućnosti filma.
Hoće li bioskopi ponovo raditi? I da li želimo i smemo da se ponovo vratimo u mračne sale, sedimo jedni pored drugih. Da se smejemo, plačemo, kašljemo, s maskom ili bez maske, ili se naše navike pod uticajem pandemije trajno menjaju, tako da fimove od sad gledamo isključivo u toplini doma svoga, uz poneki odlazak na lokalni filmski festival da vidimo i budemo viđeni.
Bioskopi trenutno jedva preživljavaju. Magazin Forbs piše da je prodaja ulaznica u 2020. u Americi opala za osamdeset odsto. Slično je i u drugim zemljama. Razlog tome je pre svega pandemija, ali i nove navike publike koja filmove sve više gleda na internet „platformama“. Mesečna pretplata na Netflix, HBO, Amazon Prime i druge slične platforme, često je jevtinija od jedne jedine bioskopske ulaznice. Osim što kupuju gotove serije i filmove, pomenute platforme ulažu ogroman novac i u sopstvenu produkciju i kroz svoje originale dodatno nas podstiču da fimove sve više gledamo preko televizora.
Gigant holivudske produkcije, američki studio Warner Bros, nedavno je najavio kako će uskoro svoje filmove puštati paralelno u bioskopima i na internet platformama. Jedan od najpoznatijih jugoslovenskih filmskih reditelja Rajko Grlić kaže za Radio Rarantin da nije optimista kada čuje ovakve najave.
„Meni to miriše na kraj bioskopa. Ja sam vrlo sentimentalan čovek koji je u bioskopima odrastao i kojem su bioskopi bili to što me je uteralo u život koji živim sa filmom. Prema tome, nestaje jedan ogroman deo mene ako nestaju bioskopi“, kaže Grlić.
Film ne može da opstane bez bioskopa, smatra Grlić i kaže da ono što se danas proizvodi za male ekrane nije film, već samo informacija o filmu.
„Puni doživljaj filma je doživljaj velikog ekrana. Radeći filmove, znam koliko brige vodimo za svaki detalj, pravimo punu jednu sliku, jer svaki detalj govori jednu svoju priču i doprinosi generalnoj priči. Mali ekran ukida šezdeset posto te informacije. On ne daje punu sliku, on je surogat. I nije samo ekran – Hičkok ne funkcioniše kada ga sami gledate, tu mora biti neko oko vas ko se preplaši, morate čuti u dvorani onaj uzdah. Ako se u dvorani tokom ljubavne priče ne čuje plač – taj plač je deo tog filma. Film ima jedno sveto trojstvo – oni koji ga prave, platno na kojem je on i treći element je publika. Bez publike, to jednostavno ne funkcioniše na taj način. To je dobro za televizijske serije, ali za pravi film nije – on mora imati taj eho. Znači nije stvar samo u ekranu, nego i u prostoru i ljudima, bioskop je jedan socijalni element“, kaže Grlić.
S obzirom da je televizija glavni medij, odnosno, platforma za prikazivanje filmova, Grlić kaže i da je pristup snimanju drugačiji.
„Vidite da se i narativni oblik menja, kreće se u serije, ide se tamo gde je nekada roman počeo, u nastavcima - vraćamo se u formu koja ima jednu sasvim drugu dramaturgiju. Neke od tih serija su fantastične, ali u većini imate dosta praznog hoda, popunjavanja vremena i ja nisam veliki ljubitelj toga. Ja volim kada me neko uhvati i dva sata u bioskopskoj sali drži na rubu stolice“, kaže Grlić.
To što je jedan od najvećih reditelja, Martin Skorseze, svoj poslednji film prvo postavio na Netflix umesto u bioskope, Grlić ne vidi kao dobar znak novih vremena.
„U Americi je nestao nezavisni film. Nekako ga i proizvedu, ali oni ne mogu više u bioskope, jer je potrebno jednom do dvaput budžet filma [uvećati] radio bilo kakve osnovne reklame, što nezavisni film nije imao. Tako su i „art“ bioskopi ostali manje-više samo u univerzitetskim gradovima u Americi. Njujork ima jedan art bioskop, a pre deset godina ih je imao šest ili sedam. Taj nezavisni film nema više gde, kaže Grlić i dodaje da će nezavisni bioskopi, čak i uz subvenciju država teško preživeti.
„Mali bioskopi moraju povremeno da imaju nekakve hitove da bi time finansirali neki umetnički film. Ili će to ići na subvenciju, kao što je u Evropi film na subvenciji. Ali i te subvencije u Kovid-doba nestaju velikom brzinom, tako da je pitanje i za evropski film koliko će još moći u tim okolnostima raditi. Ja se samo bojim da se ljudi sada ne naviknu na to da je televizjski ekran jedino gde mogu da gledaju filmove i da će bioskopi, kada se jednog dana otvore, beskonačno teško vratiti svoju publiku“, kaže Grlić.
Beogradski reditelj Srđan Dragojević, čiji su filmovi doživeli uspeh i van granica bivše Jugoslavije, misli da je bioskop institucija koja polako izumire, ali da nikada neće nestati.
„Moj film „Parada“ je imao dobre rezultate, bio je distribuiran u celoj zapadnoj Evropi, a nakon toga je [moj film] „Atomski s desna“ imao ne više od dvadeset posto tog rezultata. Već sam tada shvatio da je bioskop institucija koja polako odumire. Ona, naravno, nikada neće nestati, ja se nadam – pogotovu zato što imam novi film koji je u „korona bunkeru“ i čeka da se pojavi. Sudbina filma je da prati sudbinu opere – arthaus film će biti umetničko delo za jedan uži krug gledalaca, koji će od gledanja filma napraviti događaj. Odete u arthaus bioskop, koji ima pristojan kafić i restoran, sedite pričate o filmu, autor će biti prisutan i tako dalje. Dakle, arthaus kinematografija će opstati u tim dosta suženim okvirima. Što se mejstim kinematografije tiče, mislim da će multipleksi opstati, ali i to u nekom suženom vidu. Već sada se pregovara da ti veliki hitovi budu u bioskopima tri vikenda najviše i onda idu na te neke platforme. Prosto, to je realnost“, kaže Dragojević.
Njemu kao umetniku veoma mnogo znači da se film prvo prikaže u bioskopu ali je svestan nove realnosti da, pogotovu u regionu, filmovi ubuduće neće imati dug bioskopski život.
„Ja sam uvek voleo da premijera svakog mog filma bude neka svetkovina, da to bude proslava za sve nas – autore i članove ekipe – spremate se, uzbuđeni ste. Sada, prosto stavite film na neku platformu ili kablovski kanal i to vam je to. Neki naši filmovi iz regiona se već pojavljuju na HBO-u. To je realnost i naravno da će moj sledeći film, koji prvo čeka bioskop, pa onda neke druge vidove distribucije, biti na nekoj platformi, videćemo kojoj. Samo ja nisam sklon tome da, što mi kaže svetski distributer - idemo na neki A festival, koji ti daje neki kredibilitet i bolje uslove u pregovorima sa nekom platformom, i to je to. Ja se neću lako pomiriti s tim, jer mislim da film mora da ima neki bioskopski život. Koliko će on biti sužen i skraćen, to ćemo da vidimo, ali mislim da će postojati“, smatra Dragojević.
Pančevac Ognjen Glavonić autor je nekoliko dokumentarnih filmova i sada već kultnog igranog filma „Teret“. On smatra da je kriza u kojoj je bioskopska industrija samo privremena.
„Mislim da je ovo samo pauza i da je ovo problem koji će biti rešen kada se svet vrati u normalu, naročito imajući u vidu da su 95 posto filmova koji se prikazuju u Srbiji, holivudski, dakle, usmereni na profit. Mislim da su oni izračunali da se njima ne isplati da puštaju film u salama koje mogu da prime 30 ili 50 posto publike. Oni će gledati da se što pre vrate, jer zarada koju oni mogu da ostvare u bioskopima – a neki filmovi su ostvarivali i više od milijardu dolara – to ni jedan striming servis ne može da plati. Mislim da su ljudi koji su u tom svetu - koji je fokusiran na profit i u kome je profit najveća nagrada, a kome moji filmovi ne pripadaju - izračunali da je 2020. godina izgubljena, da je verovatno i 2021. izgubljena i da će se, kako se svet bude vraćao u normalu, filmovi vraćati u bioskope. Kada su arthaus filmovi u pitanju, zanimljivo je da je, recimo, u Njujorku iz godine u godinu sve više publike i nikad veća poseta i nikad veća zarada nije bila. Tako da te priče o smrti bioskopa možda najviše plasiraju oni koji misle na multiplekse koji puštaju određenu vrstu filma, ali da ovi neki drugi autori nisu toliko zabrinuti“, smatra Glavonić.
Kada su u pitanju balkanski filmovi, koji su uglavnom niskobudžetski i nemaju veliku publiku van matičnih zemalja, profesorka filma Ana Grgić sa univerziteta Babež Boljaj u Rumuniji smatra da je prerano govoriti o tome kakva je njihova budućnost, ali da je možda vreme za iznalaženje novih načina za distribuciju regionalnih filmova.
„Možda je trenutak neke nove strategije, gde bi možda mogli plasirati te nove filmove na svetsko tržište na neki drugi način. Ako smo ranije mislili da je možda jezik problem, gde neka šira publika zbog stranog jezika neće pogledati film, ja mislim da, šta god mislite o Netflixu, on kao ogromna svetska platforma ipak pruža raznolike filmove i serije na raznim jezicima i ja mislim da dolazimo do toga da ta šira publika, koju je teško definisati, da bi se i njene navike mogle promeniti i da bi i ona mogla gledati sve više stranih filmova i serija. Mislimo, recimo, na uspeh ovih skandinavskih krimića, koji su uspeli da obuhvate pažnju svetske publike iako nisu na engleskom jeziku. Ja mislim da ima mogućnosti da se i balkanski filmovi, koji su na toliko različitih jezika, mogu gledati. Teško je razumeti i predviđati kako će se Netflix ponašati na ovim malim tržištima. Zbog toga moramo da se vratimo na ono da većina balkanske kinematografije mora imati državnu potporu koja će osigurati budućnost“, kaže Grgić.
