Karantin 13: Šta smo naučili o Kovidu i šta nas čeka

U prvoj epizodi novog serijala Radio Karantin podkast razgovarao je sa Nevenom Damjanović iz Priboja koja je ubrzo po pojavljivanju prvih simptoma Kovida-19 završila na respiratoru. Kao hroničnom bolesniku Nevena kaže da su joj lekari prognozirali da je šansa da preživi manja od jednog procenta. Četiri meseca po pojavljivanju prvih simptoma Nevena se još uvek ne oseća dobro i kaže da naš narod mora da promeni svest prema ovoj bolesti koja odnosi živote.

Prve simptome Kovida-19 Nevena je osetila 19. juna. Tog dana su u Priboju bila održana dva koncerta i Sportske igre mladih. „Mi smo dobili email iz vrtića da moramo dovesti decu. Tog dana je počinjala predizborna tišina. Ja sam pozvala stariju ćerku da pođe sa mnom jer sam znala da sam rizična i da ne mogu ulaziti u tu masu. Kao što sam i pretpostavila, to je bila neorganizovana rulja, sve ljude su sabili, kao u tor, na jednom igralištu. Ja sam se sve vreme držala po strani, a moja starija ćerka je nosila mlađu na krkače i mi smo se jako brzo povukle jer su mene počele jako da svrbe oči. Nismo bile na tim koncertima, ni u toj masi ljudi. Ko zna koliko je tu bolesnih ljudi bilo“, priča Damjanović.  

Nevena je preživela tri infarkta i jedan moždani udar. Tog vikenda se pripremala da putuje u Beograd na svoje redovne preglede i kontrole. „U subotu ujutru sam se probudila jako malaksala sa temperaturom od oko 37 stepeni. S obzirom da sam rizična grupa pozvala sam lekarku koja je odmah prepisala antibiotike i rekla da ne izlazim iz kuće. Tokom noći je temperatura rasla i sledećeg jutra bila 39,7. Ponovo sam pozvala doktorku koja mi je rekla da moram u Kovid ambulantu. Sećam se da sam se tog dana jako iznervirala, bili su izbori, masa ljudi ide na glasanje, a ja sedim četiri i po sata ispred Kovid ambulante jer ne smemo da uđemo unutra pošto je mali prostor“, kaže Nevena.

Nakon pregleda, Nevena je otpuštena kući s preporukom da miruje i uzima vitamine. Ipak, osećala se sve lošije i dan kasnije onesvestila se u svojoj kući. Usledio je poziv epidemiološkoj službi, odakle je upućuju u Kovid ambulantu da joj tamo urade test. Ona u medjuvremenu zove i hitnu pomoći jer joj sve gore.

„Na kraju mi rade test, kojih je, inače, u celoj opštini bilo pet, besni što moraju da mi rade test. Ja se ponovo vraćam kući, temperatura prelazi 40, meni je sve vreme loše iako pijem antibiotik i pokušavam da spustim temperaturu. Sutradan ujutru ja već nisam mogla da hodam, padam po kući, ponovo odlazim u Kovid ambulantu, treći put za tri dana. Zovem hitnu pomoć, oni ne dolaze.         Ovo nije politički govor, politika me ne zanima. Zanima me to što sam dvadeset dve godine radila i odvajala za zdravstveno osiguranje, a nisam dobila adekvatno lečenje“, ogorčena je Damjanović.  

Nakon smeštanja u pribojsku, Nevena je ubrzo prebačena u užičku bolnicu u kojoj joj dan kasnije stiže rezultat da je Kovid pozitivna. Oseća se sve lošije, gubi kiseonik i kolabira. Iz Užica je prebacuju na infektivnu kliniku u Beogradu i sve vreme je na kiseoniku. Nevena za sebe kaže da je neko ko ne plače i ko se ne predaje, ali da joj je u tom trenutku bilo veoma teško.

„Osećala sam se kao za odstrel. Sećam se kratkog vremenskog intervala vožnje između Užica i Beograda, sanitet je vozio kao lud, ja sam bila na kiseoniku sve vreme. Sećam se dolaska pred infektivnu kliniku i ogromnog reda ljudi koji stoje pred klinikom. To je nepregledna kolona ljudi, čujem vozača saniteta koji kaže da je gledao kilometražu i izmerio kolonu od sedam kilometara vozeći do klinike. Tehničar klinike je rekao da upravo otvaraju Kovid bolnicu na Zvezdari, ovde nema mesta, vodite je tamo. U Zvezdaru sam ušla kao treći pacijent, bilo je prazno, ali se do večeri sve napunilo. Pokušala sam da se istuširam i kolabirala sam u kupatilu i ne sećam se šta je bilo dalje. Posle toga sam prebačena na intenzivnu negu i stavljena na neinvazivni respirator. U nekom trenutku sam se zakašljala i moje srce je stalo. Pričam vam šta su mi rekli, ja se ničega ne sećam. Tada sam prvi put reanimirana i posle toga stavljena na respirator“, priča Nevena Damjanović.

„Sledeće čega se sećam je da mi ljudi prilaze i govore „bravo“, a ja ih zbunjeno gledam i mislim šta im je, spavala sam dva sata. Pa mi pričaju ko je sve zvao da pita kako sam, govore mi kako su srećni što sam se probudila. Tih mojih „dva sata“ je trajalo šesnaest dana. Sećam se doktorke koja mi je posle toga rekla da moram da počnem da kašljem inače se neće dobro završiti. Oni su mene od pet popodne do ponoći udarali između plećki i ja sam počela da kašljem. Posle toga pamtim da mi je hladno, da sam malo budna, malo spavam, da niko od pacijenata oko mene nije budan. To je soba u kojoj ima sedam mehaničkih respiratora i svi spavaju. Strašno je kad vidite mrtve, kad vidite kako se u stotinki stanje pacijenta promeni i on umre. Vidite lavovski napor lekara koji pokušavaju da spasu te ljude. Gledala sam lekarku koja 45 minuta reanimira pacijenta, masira mu srce, daje adrenalin i dopamin i nije uspela da ga reanimira. Ona je posle toga plakala satima“, emotivna je Nevena.

Nevena priča kako je posle buđenja bila toliko slaba da nije mogla da govori, niti da jede i pije.

“Tek posle dva meseca sam počela normalno da pijem vodu. Dok sam spavala, primila sam i lek koji je bio u eksperimentalnoj fazi, jer sam ja bila najmlađi pacijent, na najtežom slikom i velikim komplikacijama. Šanse da preživim su bile manje od jedan posto. 23. jula sam prebačena na polu-intenzivnu negu koronarnog odelenja, pošto su moje ranije tegobe bile takve. Tu vam je mali pakao. Na stranu to što je u sobi dvadeset kreveta, što su muškarci i žene pomešani, što su goli, to više niko ne gleda. Svi smo na monitorima, stravična je buka, takođe ljudi umiru. Tada sam prvi put dobila telefon i posle mesec dana prvi put videla decu. Moja mlađa ćerka se jako uplašila kada me je videla sa maskom“, kaže Nevena.

I posle više meseci, Nevena Damjanović kaže da se još uvek oseća veoma slabom i da joj odlazak do pekare predstavlja veliki izazov. Ona kaže da svest naroda u vezi sa Kovidom mora da se promeni, ali i da se boji da njenu poruku mnogi neće poslušati. „Ova bolest postoji - da li je izašla iz laboratorije ili je iz prorode – u to ne ulazim. Ova bolest odnosi živote. Da li smo toliko poremećena nacija da dok nas srce ne zaboli za nekim našim, mi ne shvatimo da bolest postoji. Nama je to cmakanje prosto u prirodi. Mi moramo da promenimo svest da ne bi svi stali pod jednu šljivu. Kovid vam je kao pljusak kiše – neko ko je na sred ulice će biti zaliven od glave do pete, onog blizu zgrade će malo da zakači, a nekog ko je u kući neće zakačiti uopšte. Biće vam onako kako se zadesite u momentu kad taj pljusak naiđe“, poručuje Nevena.

Dužu verziju priče Nevene Damjanović možete čuti ovde.

Natalia Freund

Virolog i šef laboratorije za Reakcije ljudskog tela na univerzitetu u Tel Avivu

Natalija Freund je virolog i šef laboratorije za Reakcije ljudskog tela na univerzitetu u Tel Avivu. Ona i njen tim objavili su ovih dana rad u kojem iznose veoma zanimljive zaključke o reakciji ljudskog organizma na infekciju korona virusom; konkretno na to šta i u kojoj meri stimuliše proizvodnju anti-tela i kako to utiče na opasnost od re-infekcije.

Ova studija ima dva dela. U prvom delu, koji smo započeli po izbijanju epidemije u Izraelu, postavili smo pitanje da li postoji veza između tezine bolesti i intenziteta proizvodnje antitela kod zaraženih. Znamo da mnogi ljudi mogu da se zaraze i da ostanu asimptomačni ili da imaju blage simptome, dok ima i onih sa komplikacijama od kojih neki čak i umru. I tu se postavlja pitanje kakav je odgovor imunog sistema i antitela. Da li ljudi sa blagim simptomima unapred imaju veliki broj antitela pa se zato kod njih bolest ne zakomplikuje, ili je obrnuto? To je bilo prvo pitanje. Drugo je bilo da vidimo da li možemo detaljnije da okarakterišemo reakciju antitela na bolest i da eventualno izolujemo antitela koja neutralizuju bolest, da bismo iz toga naučili kako se telo bori protiv korona virusa i eventualno vidimo da li se na osnovu toga može napraviti terapija.

Natalija Freund dalje kaže da su ona i kolege u prvom trenutku bili zatečeni onim što su otkrili.

Na naše iznenađenje otkrili smo da ljudi koji imaju blage simptome ili ih uopšte nemaju, nisu imali ni antitela na korona virus. Njihova reakcija je bila veoma slaba u smislu neutralizacije virusa. Na prvi pogled to jeste nelogično, ali ako malo bolje razmislimo vidimo da zapravo ima logike. Kada virus napravi ozbiljnu štetu u telu, što se dešava kod teže obolelih ljudi, on istovremeno izaziva i veliku reakciju imunog sistema. Imuni sistem reaguje na infekciju, a ne obrnuto. Znači, tamo gde ima puno virusa organizam proizvodi puno antitela. Zato kod pacijenata koji su imali teško oboljenje, koji su završili u bolnici ili čak na respiratoru, a koji su sada dobro i nemaju više virus u sebi - oni sada imaju puno antitela, što je posledica intenziteta infekcije. Sa druge strane, oni koji nisu imali simptome ili su imali samo blage, kod njih intenzitet infekcije nije bio toliki da izazove značajniju imunu reakciju. To nas dovodi do onog problema ponovne infekcije gde vidimo da postoji mogućnost da se oni koji su imali blage simptome lakše ponovo zaraze.

Profesorka Freund naglašava da je ovo istraživanje uzorcima krvi uzetim samo šest meseci nakon zaraze i da se dugoročne posledice infekcije po imuni sistem još ne znaju. U kraćem roku, zaključak njenog tima je da oni sa blažom, kako se to kaže, slikom - imaju veći rizik od ponovne infekcije.

Ljudi koji su imali teži oblik bolesti imaju odlična antitela koja mogu da neutralizuju virus i spreče ga da ponovo napadne ćelije. To znači da su oni bezbedniji. E sad, iz ranijih istraživanja znamo da antitela koja se bore protiv korona virusa ne ostaju dugo u organizmu. Zbog toga ne verujem u imunitet krda i ne znam u kojoj meri ćemo svi zaista postati imuni na virus. To nikako nije dobra vest, ali to je ono što vidimo. Sa druge strane, ako dobijemo dobru vakcinu ili tretman, onda bi nam ovo saznanje zapravo pomoglo. Znači, visoka koncentracija virusa u telu stimuliše reakciju imunog sistema. Ako je zaražena osoba zdrava i nije u nekoj rizičnoj grupi, onda je imuni sistem uspeo da zaustavi virus pa ta osoba nije razvila ozbiljnije simptome. Negativna posledica ovoga je da u telu nije bilo dovoljno čestica virusa koje će stimulisati takvu reakciju koja stvara imunološku memoriju neophodnu da spreči eventualnu ponovnu zarazu. Kod starijih ljudi koji imaju druge, hronične bolesti kao dijabetes, rak ili samo visok krvni pritisak, sve te bolesti sprečavaju jaku reakciju imunog sistema. Zato su takvi pacijenti podložni komplikacijama od kovida. I ima još nešto, a to je da stariji ljudi lošije reaguju na vakcinaciju u smislu da je kod njih sposobnost organizma da proizvodi nova antitela smanjena.

Epidemiolozi u Srbiji često kažu da je virus ojačao ili, nešto ređe, oslabio. Šta to znači - kako jedan virus jača ili slabi?

Dokazano je da virusi mutiraju tokom vremena. To se na primer desilo sa virusom HIV koji izaziva Sidu. On je tokom 30 godina epidemije ojačao i postao opasniji. Međutim, Sars Korona Virus-2 je drugačiji od HIV-a, ili od virusa gripa koji takođe napada disajne puteve i pluća ali je podložniji mutacijama. Sars Kovid-2 je genetski stabilan RNK virus i dosta je veliki, što znači da prilikom umnožavanja u ćelijama ne menja svoj genetski sastav i sam može da ispravlja greške, za razliku od HIV-a. Postoje ipak greške, postoje mutacije koje dovode do toga da virus bude jači ili slabiji, ali nema dokaza da je prošao kroz značajnije promene za ovih deset meseci.

Šta smo i koliko za ovih deset meseci naučili o korona virusu?

Naučili smo mnogo. Naučili smo da je najverovatnije došao od slepih miševa i da ovakav tip virusa može da pređe sa životinja na ljude i da će se to dešavati i ubuduće. Naučili smo da ljudi mogu da postanu imuni na virus, ali ne uvek. Kompletan naučni svet se okrenuo ka ovom virusu jer za poslednjih 100 godina nismo imali ovakav problem. Vidimo da su se oni koji su poslednjih godina radili na borbi protiv raka ili side sada posvetili Kovidu, da vide da li se to što su razvili može upotrebiti ovde.

Šta naučnici poput vas očekuju u narednom periodu kada je borba protiv Kovida-19 u pitanju?

Definitivno očekujem vakcinu i tu je postignut ogroman napredak. Razvoj jedne vakcine obično traje deset godina, uglavnom zbog nedostaka novca i zbog regulatornih prepreka. Sada su ta uska grla otklonjena. Sada postoji spremnost da se uloži koliko god novca treba, kao i da se ublaže procedure, što naravno može da bude i loše. Trenutno je šest vakcina u završnom delu treće faze i neka od njih bi mogla biti odobrena u narednih nekoliko nedelja. Tu bih bila oprezna jer mi još ne znamo koliko će ta vakcina biti efikasna. Ne zaboravimo da je vakcina protiv tuberkoloze napravljena pre sto godina pa  i dalje milion ipo ljudi godišnje umre od tuberkoloze a glavni lek su još uvek antibiotici. Imamo takođe i grip gde je vakcina efikasna u tek 40 posto slučajeva. Znači, još ne znamo koliko će vakcina biti efikasna, koliko doza ćemo morati da primimo. Možda će to biti tri doze u razmaku od četiri meseca svaka a ne znamo ni da li će nam doneti trajnu zaštitu ili samo na godinu dana. Zato istovremeno mora da se radi na terapeutskom frontu, a to znači da nađemo lekove koji će pomoći najugroženijim pacijentima. I treća stvar koju očekujem jeste napredak na polju dijagnostike. Ako budemo u stanju da brzo otkrijemo infekciju, moći ćemo efikasnije da prekinemo lanac širenja zaraze.

Vodeći švedski epidemiolog Andres Tegnel izjavio je nedavno da će borba protiv korona virusa trajati bar nekoliko godina i da će biti puna neizvenosti. Da li se slažete?

Mislim da treba psihički da se pripremimo da će korona virus ostati sa nama bar u neposrednoj, a možda i u nešto daljoj budućnosti. Potrajaće nekoliko godina i možda ćemo svake zime imati epidemije. Nadam se da će do tada jedan broj ljudi steći imunitet i da će biti novih lekova i tretmana, novih načina prevencije i dijagnoze tako da možemo da živimo sa virusom.

Izrael je prva zemlja koja je ponovo uvela stroge karantinske mere, potpuni karantin po drugi put. Kakva je situacija u vašoj zemlji?

Ovde se vodila velika debata o tome da li su te mere opravdane i da li se plaća previsoka cena. Karantin pomaže tokom tih nekoliko nedelja koliko traje. Ali šta posle, kad ljudi postanu gladni društvenih kontakata i ponovo počnu da izlaze? Onda broj pozitivnih slučajeva ponovo počinje da raste. Ipak, mogu da kažem da karantin deluje i to uopšte nije sporno. Mi smo već tri nedelje u karantinu i stopa prokužavanja je drastično smanjena. Bili smo na skoro deset hiljada pozitvnih dnevno, sada smo na oko 800. osim toga, Izrael je drugačiji od recimo Švedske, koju ste spomenuli. Svaka zemlja ima svoju kulturu. Izraelci drže do porodičnih veza, mi živimo u gusto naseljenim gradovima, ljudi vole da se druže, da su u gomili, a pri tom mi baš i nismo nacija koja voli da poštuje pravila.

Balkan je isti.

Da, znam, imam puno prijatelja iz Srbije i vidim da ima dosta sličnosti. Uglavnom, iz tih razloga smo podložni infekcijama. Ljudi žive na malom prostoru, ima puno vernika koji idu na molitve, jer ovo je sezona verskih praznika, tako da situacija nije laka. Sada se priča o postepenom ublažavanju mera, o vraćanju osnovaca u škole, tako da se nadamo da će u narednih mesec dana doći do postepenog ublažavanja ovih veoma drastičnih mera.

Kako vi kao naučnik ocenjujete te mere? Političari stalno pričaju kako je neophodno naći ravnotežu između sprečavanja širenja zaraze i očuvanja ekonomije?

Da, nisam političar i trudim se da ne se upuštam u političke rasprave. Još uvek učimo. U početku, pre deset meseci, nismo znali ništa o ovoj bolesti, sada znamo mnogo više i još uvek učimo. U Izraelu je tokom prvog talasa infekcije sve ostalo otvoreno, naš premijer je govorio građanima „slobodno izlazite, provodite se, živite svoj život. I ljudi su ga poslušali pa smo imali veoma visoku stopu infektivnosti. Ja ne donosim odluke, ali mislim da moramo da uložimo u ono što će nam omogućiti da živimo sa korona virusom, a to su bolnice, lekari i drugo medicinsko osoblje koje će biti spremno da primi veliki broj novih pacijenata, jer trenutno tu imamo usko grlo. I moramo da ulažemo u lekove koji će skratiti period koji pacijenti provode u bolnici i olakšati situaciju onima u kritičnom stanju.

Ceo razgovor sa Natalijom Frojnd slušajte ovde

U razgovoru za Radio Karantin podkast Branko Kolarić, epidemiolog i član hrvatskog Kriznog štaba, kaže kako očekuje da će vakcina biti patentirana do kraja godine i kako je važno da se u međuvremenu pridržavamo mera, da bi do nje došli sa što manje zaraženih.

Kolarić kaže da nam je, u odnosu na prvih nekoliko meseci pandemije, sada poznato da se virus prvenstveno prenosi kapljicama, da maske koje nosimo preko lica sigurno pružaju zaštitu kao i da sada postoje nove metode u lečenju. „Znamo i to da dosta ljudi bude asimptomatično, dakle, da imamo i asimpotmatski prenos virusa. Tokom leta kliničke slike su bile blaže i manje ljudi je bilo u bolnicama i na respiratorima. Pretpostavljamo da je to zbog toga što smo tokom leta više na otvorenom pa udišemo manje virusa. Rešenje za ovu pandemiju je vakcina, za koju očekujem da će uskoro biti registrovana“, kaže Kolarić.  

On kaže kako očekuje da će do kraja godine biti registrovane jedna ili dve vakcine koje će moći da idu u masovnu proizvodnju. „Vakcina sama po sebi nije dovoljna, potrebno je i dalje držati se mera, ali što se mene tiče onda imamo problem rešen, imamo efikasno sredstvo za borbu protiv virusa. Jer sada preporučujemo držanje distance, nošenje maski, održavanje higijene, a sa vakcinom ćemo imati mogućnost da razvijemo imunitet na virus, bez toga da budemo zaraženi. Onda je stvar spoznajno rešena, samo će biti potrebno neko vreme da se ona primeni, odnosno da se svi ljudi vakcinišu i utvrdi koliko će trajati imunitet. Jer sada znamo da postoje slučajevi reinfekcije i pitanje je da li će vakcina davati doživotni imunitet ili ćemo morati da se, kao za grip, vakcinišemo svake ili svake druge sezone. Dok ne dođemo do vakcine, veoma je važno pridržavati se mera da bi u međuvremenu imali što manje zaraženih i što manje štete“, objašnjava Kolarić.  

Kao jedan od najvećih izazova u suzbijanju pandemija, hrvatski epidemiolog vidi u u javnoj komunikaciji o važnosti pridržavanja mera. „Kod nas u javnosti se stalno govori o iscrpljenosti od mera, imate čitave pokrete koji govore o opresivnoj državi i slično. Jedino od mera što imamo u Hrvatskoj na državnom nivou je to da klubovi i barovi rade do ponoći i da su maske obavezne u nekim zatvorenim prostorima –  to je sve od mera i ja ne vidim dramu koja se oko toga stvara. Dakle, izazov je kako tu dramu smiriti. Mene plaši, žalosti i ljuti kada gledam šta se sada dešava u, recimo, Češkoj. Kada bi se bar 60-70 posto ljudi pridržavalo držanja distance i nošenja maski mi bi smo to širenje zaustavili“, kaže Kolarić.

On se zalaže za čvršči pristup vlasti merama i smatra da mediji imaju veliku odgovornost kada je u pitanju odnos građana prema merama. „Vaše kolege iz medija su mi govorili kako bi trebalo da čujemo više strana i kako bi mediji trebalo da budu nepristrasni. Po meni, ovo je stručno pitanje, ovo je pandemija i nije predmet rasprave u javnosti u toj meri da onda sabotira pridržavanje mera. Ali ne možemo u doba interneta i različitih medija izbeći to da imamo ljude koji veruju da je Korona izmišljena i da nas vakcinom žele čipovati. Takvi oblici su štetni, a štetni su i oni oblici koji su slični naučnim i koji podržavaju teoriju imuniteta krda, da vakcina ne može da se napravi i slično. U tom smislu ja sam za čvršći pristup vlasti. Pogledajmo Angelu Merkel, koja veoma jasno komunicira ozbiljnost situacije i to kako bi trebalo da se ponašamo. Ja sam za to da se propišu kazne za one koji se ne pridržavaju mera i da te mere budu obavezne, a ne preporuke“, smatra Kolarić.

Globalni pokret zdravstvenih stručnjaka koji broji gotovo šest hiljada potpisnika sve je glasniji sa upozorenjima da će Kovid mere dugoročno imati pogubne posledice po mentalno zdravlje stanovništva. Kolarić smatra da negiranjem problema nećemo učiniti da on nestane i da moramo biti strpljivi do vakcine. „U međuvremenu moramo izbegavati bliske kontakte koji nisu nužni. Nužan je kontakt sa ukućanima i neki kontakt u poslovnom okruženju. Ali mesta poput klubova i barova, ne. Ovo je nepopularno pričati i zbog toga doživljavam različite kritike i pretnje, ali kada odemo u fitnes centar, tamo dišemo i znojimo se i srećemo sa ljudima iz deset različitih firmi. I onda se infekcija ne širi samo na relaciji kuća-porodica, već na još deset drugih okruženja. Dakle, važno je shvatiti da je izbegavanje bliskog kontakta ono što će nam omogućiti da škole i kompanije ostanu otvorene, da imamo manji slučaj zaraza, pa tako i izostanka s posla i bolovanja, kao i manje smrtnih ishoda. Takođe, lekari i medicinsko osoblje neće moći da leče pacijente od drugih bolesti jer će biti u karantinu i bolnice će biti zauzete zbog Kovida. Hteli ne hteli, ova pandemija je sa nama ove zime i kako smo izgurali onih prvih šest meseci, moraćemo i ovo“, smatra Kolarić.

Branko Kolarić kaže da ni jedan sistem ne može dovoljno da se pripremi za slučaj budućih pandemija.

“Ni najbogatiji zdravstveni sistem nema kapacitet za ovo. Ja se nadam da smo mi za naših života odradili pandemiju, jer zadnja koja je u ovim razmerama blokirala svet bila je Španska groznica. Ova pandemija će nas osvestiti u smislu da zarazne bolesti nisu nestale, jer mi svake godine otkrijemo po jednu zaraznu bolest. Ali ovakvih razmera se ona događa jednom u sto godina. Ono što možemo da naučimo je da, recimo, u našem, istočno-evropskom zdravstvenom sistemu imamu epidemiološku službu i da smo u prvom naletu mi bolje prošli od zapadnog dela Evrope. Dakle, naučili smo da moramo ulagati i unapređevati epidemiološke službe“, kaže Kolarić.

Veliki broj vlada pokušao je, sa manje ili više uspeha, da uspostavi tzv. track and trace sistem za praćenje širenja virusa. Ovaj potez naišao je na negodovanje velikog broja ljudi u zemljama u kojima se on koristi, uz argument da se time grubo krše osnovna gradjanska prava, pre svega ono na privatnost. Kolarić kaže da su ljudska prava neosporno civilizacijsko dostignuće, ali da je u ovom trenutku insistiranje na nekim od tih prava suludo. „Nemojte me pogrešno shvatiti, ali prvo moramo imati pravo na život i zdravlje da bi mogli imati kvalitet života i mentalno zdravlje. Radi se o tome da je u pitanju pandemija i tome moramo pristupiti kolektivno. Ni ja ne volim da se mojim podacima barata neovlašteno, ali ne vidim da su se takve rasprave vodile oko deljenja privatnih stvari na društvenim mrežama ili kada poručujemo hranu“, kaže Kolarić.

Kolarić smatra da danas fali poverenje u nauku i da na globalnoj političkoj sceni ima veoma loših primera primene mera i odnosa prema njima. „Ono što, recimo, radi američki predsednik je loše za nauku i loše je za društvo. Jer nemamo bolju podršku za rešavanje ove krize od vere u nauku. Naravno da se moramo baviti preispitivanjem, ali se ono ne radi u trenutku krize, već u miru. Ja više ne ulazim u široke rasprave na društvenim mrežama jer se stav i mišljenje grade na dvadesetogodišnjem učenju i proučavanju i to se ne može banalizovati. Ja već znam da po nas epidemiologe nema nekog dobrog ishoda u javnom mnjenju, ali to aposlutno neće sprečiti moj entuzijazam, želju i volju da radimo što bolje kako bi pobedili ovu epidemiju, kaže Kolarić.

Podkast Radio Karantin prave Jelena Visser i Aleksandar Kocić. Dužu verziju razgovora sa profesorom Brankom Kolarićem možete čuti ovde.