Profesor Roland Pirik govori i o tome zašto na ovu obavezu vakcinisanja ne bi trebalo gledati kao na kaznu ili prinudu.
Ne dozvolimo da savršeno bude neprijatelj dobrog - Roland Pirik, profesor Pravne filozofije na Amsterdamskom univerziteu, u razgovoru za naš podkast.
Šta je pravna filozofija?
Pravni filozofi rade dve stvari. Jedan je da objasne studentima, i ostatku sveta, kako sudije donose odluke u sudskom procesu, jer to nije kao da rešavate matematički problem u kome, ako sledite tačna pravila, svi dođete do istog zaključka. Sudije imaju različite stilove i mogu doći do različitih zaključaka pa pokušavam da objasnim studentima da je to nešto što se događa i da je nekada neizbežno. Moj način da se bavim pravnom filozofijom u osnovi se fokusira na principe, normativne ideale koji leže u osnovi zakona i pokušavam da razumem stvarna pravna pitanja u smislu tih osnovnih principa. A ono što nekada rade Evropski sud za ljudska prava ili Vrhovni sud u SAD je, ako zakon više ne daje odgovor, ako je u pitanju zaista složen slučaj, ne možete reći, eto, zakon kaže da nema odgovor, slučaj je složen i šta sad da radimo. Onda se okrenete pravnim principima koji leže u osnovi zakona, kako biste pokušali da rešite slučaj.
Da li je onda obavezna vakcinacija pravno ili filozofsko pitanje?
Mislim da je to na kraju filozofsko pitanje. U Holandiji smo imali raspravu o KOVID pasošima, o zakonu da možete ući u restoran, kafić, bioskop ili neki kulturni događaj samo kada imate QR kod u telefonu, koji pokazuje da ste vakcinisani, ili ste preležali bolest, ili ste testirani u poslednja 24 sata. To je zaista velika stvar u Holandiji. I sad vi možete da postavite pitanje - da li je ta mera zakonita. Ako parlament donose zakon, to je to - naravno da je zakonito. Ali onda imate ljude koji se osećaju isključeno jer nisu hteli da se vakcinišu. Oni kažu da se na ovaj način narušava intergritet njihovog tela, da država narušava njihov telesni integritet jer traži od njih da se testiraju ili prime vakcinu. To je balansiranje između interesa i prava pojedinca i interesa društva koje treba zaštititi od pandemije u celini. To nije samo zakonsko pitanje, to je više filozofsko pitanje.
To tako vide protivnici ovih mera. Ja se sa tim stavom ne slažem. Moj argument „za“ sastoji se iz nekoliko koraka. Jedan je da niko od nas nije zadovoljan KOVID-om. Svi bismo hteli da se vratimo u vreme od pre dve godine, pre KOVID-a. Imamo situaciju da se ljudi inficiraju, moraju u bolnicu, u bolnici ljudi umiru. I moramo pronaći ovaj ili onaj način da zaustavimo širenje bolesti. A to takođe podrazumeva i nešto što kao građani moramo da uradimo, sviđalo se to nama ili ne. Moglo bi se reći i da imamo neku vrstu moralne dužnosti da se pobrinemo da ne zarazimo druge. A dužnost možete tumačiti na različite načine. Jedan je da ostanete kod kuće, ili da se testirate redovno, ili da primite vakcinu. Ako se testirate ili primite vakcinu, opet nije 100% sigurno da nećete zaraziti druge, čak ni onda kada ste preduzeli razumne korake da ne zarazite druge. E sad, vi onda možete da kažete kako to znači da niko onda ne mora da se vakciniše. Ne mora. Neće vam na vrata doći policija, ali vaš izbor ima posledice. A u pandemiji, izbori imaju više posledica, sviđalo se to vama ili ne. Razumem da ljudi ne vole kada se država meša u njihov život. Ali ja to ne vidim kao obavezu. Obavezno je kada ste kažnjeni i bačeni u zatvor, kada postoje neke krivičnopravne radnje protiv vas. Nezgodna je ovo jezička igra, mislim, da li je svako ograničenje nedostatak slobode? Jezičko poigravanje time da se kaže kako su ovi pasoši uvođenje obavezne vakcinacije na sporedna vrata nije fer i ovde se, rekao bih, zloupotrebljava jezik.
Dakle, idealno bi bilo da imamo vakcinu koja nas 100% štiti i da jednom kada je primimo više ne možemo da širimo bolest. To bi bilo perfektno. Ali vakcina nije savršena. Međutim, činjenica da vakcina nije savršena ne znači da ne deluje. Jasno je da ako primite vakcinu, šta god da se desi, šanse da završite u bolnici ili na intenzivnoj nezi su toliko male da ih jednostavno možete zanemariti. Da, ako ste vakcinisani, i dalje možete uhvatiti virus i širiti ga. Ali šanse su male. Dakle, činjenica da vakcina ne radi savršeno ne znači da uopšte ne radi. Ne dozvolimo da savršeno bude neprijatelj dobrog. Vakcina deluje dovoljno dobro. Ako dovoljno ljudi primi vakcinu, možemo se osloboditi mnogih ograničenja. Razumljivo je da ste oklevali na početku. Ali postoji i trenutak kada treba da razmislite kakav je zaista vaš stav prema vakcinaciji. Takođe, smatram da bi trebalo da preispitate posledice toga što niste primili vakcinu - vi ste veći rizik za druge, pa i za one koji nisu mogli da prime vakcinu. I društvo takođe može u određenom trenutku reći - želimo da se vratimo normalnom životu. Ne želimo da nas drže kao taoce oni koji se ne vakcinišu, jer ako i oni ponovo odu u kafiće i restorane, bolnice će biti prenatrpane za nekoliko nedelja ili meseci. Ako se ne vakcinišete, to je vaš izbor. Ali svaki izbor ima posledice, a ovde su posledice da određene stvari više ne možete da radite.
To je veoma teško razdvojiti. Meni je fascinantno da vidim kako se ista imena koja sam sretao u polemikama oko dečijih vakcina pojavljuju i sada. To su uvek isti glasovi, isti ljudi koji su sada našli novi kanal za svoj posao. Sada imamo ove mRNK vakcine, koje su nove, napravljene po novoj tehnici i za samo godinu dana. Sve dečije vakcine, osim vakcine protiv HPV-a, zaista dobro znamo, znamo šta rade i koji su njihovi rizici. Tako da razumem da to što su ove vakcine nove, čini otpor jačim. U isto vreme, takođe mislim da bi i oni koji se protive vakcinaciji trebalo da zastanu i da se zapitaju da li ima novih informacija koje bi im mogle pomoći da preispitaju svoja uverenja? Ali problem je, na primer, rasprava o kojoj smo ranije govorili, u kojoj meri su vakcinisane osobe izvor daljeg širenja zaraze u odnosu na nevakcinisane osobe. Za sada nema pouzdanih istraživanja koja će nam reći - jeste, vakcinisani za toliko i toliko posto manje mogu da budu prenosioci u odnosu na nevakcinisane. Rade se razna istraživanja i polako se vidi da sva dolaze do istog zaključka - da su vakcinisani mnogo otporniji od nevakcinisanih. Ali oni koji se protive vakcinama naći će jedan članak ili jedno istraživanje ili jedan neobjavljeni rad koji kaže suprotno i uhvatiće se samo za to. A njih je na Tviteru koliko i svih ostalih. Tokom ove diskusije imamo i problem da su i naučnici vrlo otvoreni u pogledu sopstvenih sumnji. Potrebno je neko vreme da se oko jedne ideje postigne konsenzus. A do tada svako može da kaže šta hoće.
Vidimo da se to zapravo ne dešava ni sa dečijom ni sa ovom vakcinacijom. Na primer, u Italiji, u Francuskoj, onog trenutka kada se uvedu mere obavezne vakcinacije, ljudi krenu da se vakcinišu. Znači, rekli biste, kad uvedu mere ljudi će još više da se bune, a zapravo se polemika tu završava. I ljudi nastavljaju sa životom i počinju da se vakcinišu više. Tako su u Francuskoj pre nekoliko nedelja rekli - ako se ne vakcinišete, ne možete više u restoran. I sad tamo imamo ogroman porast vakcinacije. I u Holandiji smo imali istu meru i sad vidimo da su vakcinacijski punktovi prepuni ljudi. Tu sada imamo dve vrste reakcija. Oni koji su tvrdoglavo protiv vakcinacije biće još žešće protiv, jer im je to sada, u njihovoj terminologiji, “nametnuto”. Neki ljudi će odluku odlagati dokle god po njih nema posledica. Sve dok za mene nema posledica odlaganja odluke, neću se vakcinisati, jednostavno ne želim da razmišljam o tome, ili ću odložiti, ili šta već. E, a sad vidite da onog trenutka kada se suočite sa posledicama odlaganja odluke - ne možete na primer više da idete u bioskop ako se ne vakcinišete - onda ste primorani da preispitate svoju odluku, da li vam je taj izbor da se ne vakcinišete zaista važan. I tu vidite razliku između onih sa tvrdo ukorenjenim otporom vakcinaciji, nasuprot onih koji su jednostavno bili odložili odluku da se ne vakcinacinišu. I to bi moglo biti dovoljno da se dođe do praga na kom se jednostavno možete osloboditi mnogih mera. Tvrdokorni antivakseri će sve više da se ljute, ali niko u vlasti ili medju naučnicima ne može više da ubedi te ljude, i onda prosto morate da se odreknete nekoliko procenata populacije koja se nikada neće vakcinisati i koja vam na kraju krajeva nije ni potrebna da bi vakcinacija uspela. Stoprocentna stopa vakcinacije nije potrebna. Hoću da kažem, ako je stopa vakcinacije dovoljno visoka, kao što je sada na primer u Danskoj, ne morate ubeđivati ili forsirati tvrdokorne antivaksere.
Mislim da se savršeno uklapa. Test proporcionalnosti podrazumeva da država ne sme da se meša u vašu slobodu više nego što je potrebno da se postignu dobri rezultati. Dakle, prvo postoji mnogo onih koji žele da se vakcinišu i za njih vam ne trebaju nikakve obavezne mere. Oni sami žele da to urade. Znači, prvo treba vidite koliko ima takvih koji će vam pomoći da stignete do cilja, da predjete onaj prag. U Danskoj su bili toliko željni vakcinacije da im nisu trebale posebne mere. U Holandiji smo se zaglavili na 80%. Ako mislimo da je za dobrobit javnog zdravlja potrebna veća stopa vakcinacije, kako bi se škole ponovo otvorile i kako bolnice ne bi bile u stalnom KOVID sistemu, onda moramo ići korak dalje. I onda odete korak dalje. Zato samo tražili ovaj Kovid pasoš za neobavezne događaje, poput muzičkih festivala. To nije duboko ograničavanje vaših osnovnih prava ako vam nije dozvoljeno da odete na festival. Moj univerzitet takođe traži QR kodove. Počinjem da predajem u novembru i nije mi svejedno. Univerzitet se sada u potpunosti otvara za sve, ali za one koji ne žele da se vakcinišu predavanja će biti na Zumu. Tako da mi je u redu da, sve dok stopa vakcinacije nije dovoljno visoka među studentima, mi kažemo da je samo studentima koji su vakcinisani ili testirani dozvoljeno da uđu u zgradu kako bismo bili sigurni da možemo pokrenuti nastavu. U suprotnom, velika je šansa da ćemo za nekoliko meseci ponovo zatvorili univerzitete a to mi se nimalo ne mili. Ako ne želite da se vakcinišete, onda morate da ostanete kod kuće. Ali oni studenti koji su preduzeli ono što se od njih traži trebalo bi da imaju mogućnost da ponovo pohađaju predavanja na fakultetu.
Mislim da je Putin krenuo pogrešno jer je počeo da vakciniše ljude pre nego što su svi testovi bili završeni. To je bila katastrofalna greška. Znate, na kraju krajeva, vakcinacija je pitanje poverenja jer vi treba da dozvolite da vam u ruku ubrizgaju nešto što ne razumete šta je. Mislim da bi obavezne mere trebalo uvesti samo kada druge mere ne uspeju. Ali takođe mislim da bi obavezne mere trebalo uvesti samo u trenutku kada su zaista potrebne. Vakcinacijska opozicija je uvek prilično glasna. Ali sve više ljudi shvata da ćemo, ako ne koristimo ove pasoše, ostati u merama zatvaranja još dugo, pa kažu - dosta je bilo, želimo da nastavimo da živimo, ne želimo da bolnice budu prepune nevakcinisanih. A to znači da nevakcinisane morate na neki način da ograničite. Dakle, poverenje ide u oba smera. Vlastima je potrebno poverenje gradjana da uvedu vakcinaciju, ali, vlada od poverenja je takođe vlada koja kaže - ako je dovoljno ljudi vakcinisano, onda i mi moramo biti svesni implikacija politike koju vodimo. A Kovid pasoš je jedna od onih mera gde postižete da bolnice ne budu pune. Oni koji žele da se testiraju ili žele da se vakcinišu mogu da urade više stvari jer ne predstavljaju rizik za druge. A manjina koja ne želi vakcinaciju mora da snosi odredjene posledice svog izbora. A posledice su male, testovi su na primer besplatni. Niko ništa ne radi sa vašim telom ili šta već. Samo želimo da budemo sigurni da ako uđete na neko mesto, nemate bolest i ne možete da širite zarazu.
