Karantin 20: Pandemija i ekonomija

Pandemija je u velikoj meri zaustavila naš svakodnevni život i uticala i na ekonomiju. Kakve su ekonomske posledice ovog istorijskog dogđjaja i šta su naše vlasti preduzele da zaštite naša radna mesta i prihode? Koliko znamo o merama koje su preduzete i da li su one adekvatne? Aleksandar Kocić je za podkast Radio Karantin razgovarao sa profesorkom ekonomskog fakulteta u Beogradu Jelenom Žarković, njenim kolegom iz Visbadena u Nemačkoj Rašom Karapandžom, urednicom magazina Nova ekonomija Biljanom Stepanović i direktorom sarajevskog Centra za razvojne evaluacije i društvena istraživanja Nerminom Oručem.

Jelena Žarković smatra da su, kada se uporede sa onima u okruženju, mere koje je vlada Srbije preduzela bile značajne, kao i da su vrlo slične merama koje su preduzete u nekim drugim evropskim zemljama.

„Ako se Srbija poredi sa zemljama u okruženju, njen program je bio najveći sa oko pet i po posto bruto domaćeg proizvoda, s tim da ide i do jedanaest posto, zato što je, pored garancija za kredite, odloženo i plaćanje poreza. Ovaj drugi paket je bio manji u obimu, pola minimalne zarade, i bio je usmeren samo na određene delatnosti, pre svega ugostitelje. Od prvog i drugog paketa, koji su bili generalni za ceo privatni sektor, sada se išlo na selektivne mere, što je slično tome kako su radile i druge zemlje, poput Nemačke i Austrije, koje su najavile da će nadoknaditi promet ugostiteljima do nekih osamdeset posto“, kaže Žarković.

Ona smatra da je glavni amortizujući efekat ovakvih mera bio smanjenje rasta nezaposlenosti, ali i da su troškovi u vidu dodatnog zaduživanja bili neminovni. Žarković kaže i da je mera jednokratne pomoći od sto evra, koju su mnogi ekonomisti kritikovali kao političku, takođe bila deo univerzalne pomoći i da je i tu dosta novca potrošeno.

„Ekonomisti koji su kritikovali ovu meru nisu kritikovali univerzalnu podršku privredi, a ja ne vidim nikakvu razliku. Ako kažete da treba da date pomoć svim preduzećima u privredi, bez obzira na to kako su prošla u prethodnom periodu, onda je teško kritikovati i ovu prvu meru. Mislim da je trebalo da se ta sredstva usmere - da se isključe zaposleni u javnom sektoru, da se isključe penzioneri, i to je bilo prilično lako uraditi. Javni sektor i penzioneri je već dva i po miliona ljudi“, kaže Žarković.

Biljana Stepanović smatra da je sprska vlada na početku pandemije dobro reagovala time što su svim zaposlenima u preduzećima podeljene tri minimalne plate, pod uslovom da poslodavci u prvih šest meseci ne otpuštaju zaposlene, i preduzećima odloženo plaćanje poreza i doprinosa za 2021. godinu. Ipak, smatra Stepanović, sve posle toga nije dobro urađeno.

„Počev od podele od po sto evra svim punoletnim građanima Srbije, za šta je vlada Srbije potrošila 650 miliona evra, i to novca koji je pozjamljen, dakle, iz kredita. Svi ekonomisti i fiskalni savet su upozoravali da se to ne radi, da je to štetno. Međutim, vlada je na tome istrajala, predsednik države, naravno, zato što se to baš nekako zgodno pogodilo pred parlamentarne izbore. Posle toga bilo je vremena da se vlada presabere. Jer ako u prvom trenutku ne znate šta vas je snašlo i dokle će pandemija da traje, onda je ta prva mera bila dobra. Ali posle toga je trebalo da se pogleda koji su to sektori najviše ugroženi, koje su to delatnosti koje ne mogu da rade, da se pomoć uputi njima, da se novac iz budžeta ne troši ponovo na još dve plate za sve zaposlene i da se targetira koji su to, recimo, hoteli po velikim gradovima, transport, ugostiteljstvo, organizacija raznih događaja - dakle, delatnosti koje ne mogu da rade i kojima se pomaže, umesto da se svima ponovo dodeli novac, što se pokazalo kao bacanje para“, smatra Stepanović.  

Stepanović kaže da će kriza u Evropskoj Uniji, kao najvećem trgovinskom partneru Srbije, imati negativne efekte na srpsku ekonomiju i to u nekoliko aspekata.

„Jedno je to što je EU naš najveći spoljnotrgovinski partner, kao i okolne zemlje po prirodi stvari. Pošto je kriza svetska, taj nedostatak izvoza, tu krizu, mi ćemo morati da osetimo. Drugi aspekt su strane investicije na koje smo se mi dosta oslanjali i koje su prethodnih godina bile solidne, zato što je vlada Srbije, između ostalog, davala i velike subvencije investitorima da bi oni došli kod nas. To je bio substitut činjenice da mi nemamo pravnu državu, da nemamo vladavinu prava i da poslovni ambijent nije dobar. Očekuje se da će zemlje zbog krize [sada] da se zatvaraju u sebe. Koliko mi ovde čujemo, već postoje preporuke stranih vlada svojim kompanijama da radije ulažu u sopstvene zemlje i spašavaju svoja radna mesta, nego da investiraju u drugim zemljama i to će dovesti do neminovnog smanjenja stranih investicija. Domaće investicije, s druge strane, bile su jako slabe i ranije zato što domaći privrednici znaju da je ambijent loš, da pravna sigurnost ne postoji, da ako niste povezani sa vlašću vi ste izloženi i u rizičnom [ste] položaju. I treća, jako bitna stvar su doznake naše dijaspore iz inostranstva. Doznake su ovde bile veliki izvor deviznog priliva. Taj novac je dosta pomagao ljudima u Srbiji, povećavao njihovu kupovnu moć i pomagao im da prežive. Sada je pitanje šta će biti sa ljudima u dijaspori – da li će oni pretrpeti posledice krize, da li će oni ostajati bez radnih mesta i da li će i koliko sada biti u stanju da šalju novac i pomažu svoje rođake. Kad sve to uzmete u obzir, kao i činjenicu da se Srbija u poslednjih godinu dana ozbiljno zadužila, ja ne znam kako ćemo mi da preguramo godinu. Ali ono što mogu da kažem je da neće biti lako“, smatra Stepanović.  

Mere podrške ekonomiji zbog krize izazvane pandemijom donose se u svim zemljama bivše Jugoslavije. Ipak, kako naglašava direktor Centra za razvojne evaluacije i društvena istraživanja Nermin Oruč, u BiH pouzdanih podataka o posledicama pandemije u BiH.

„Nažalost mi nemamo nekakva ozbiljna istraživanja. Imali smo mala istraživanja u maju i junu koje je sprovodio UNDP (Program za razvoj Ujedinjenih Nacija) kojim je izvršeno merenje efekata nakon prvog talasa, međutim, pokazatelji u avgustu govore da je nakon prvog talasa i optimizma tokom leta, da se trend ponovo menja i da imamo negativne efekte. Koristimo ankete o potrošnji domaćinstava koje se sprovode jednom u četiri do pet godina. Dakle, država ne zna koliko je siromašnih osoba u BiH, zato što su poslednji podaci o tome na koje se možemo osloniti iz 2015. godine. Institucije ne rade svoj posao, ali je to rezultat i neke zapostavljenosti. Mi nažalost nemamo više podataka na osnovu kojih možemo tvrditi da je, recimo, prijavljivanje i odjavljivanje sa biroa [za zapošljavanje] direktno povezano sa kretanjima koja su posledica pandemije“, navodi Oruč.

Oruč kaže i da su mere koje su vlasti u BiH preduzele da se situacija u zemlji ljudima olakša nedovoljno jasne i neujednačene imajući u vidu razlike političkih sistema između entiteta.

“Trenutno je u proceduri ono što se zove „Korona 2 zakon“, kojim se pokušava da se ublaže posledice drugog talasa. Najčešće su to određene subvencije koje se daju specifičnim sektorima poput turizma, međutim, nekih suštinskih mera koje bi mogli uticati na to da se stvari poprave nema. Sve je svedeno na to da se odvoji određeni iznos iz budžeta i podeli. Okolnosti su vrlo često sumnjive. Dakle, sve mere prati nedovoljna transparentnost. Generalno, efektivnost implementacije određenih mera u najvećem broju slučajeva se donekle razlikuje zbog toga što imamo način organizacije, odnosno, politički sistem koji je prilično različit između entiteta. Republika Srpska je jako centralizovana i tu se mere donose i sprovode relativno brzo, dok u Federaciji imamo takvu strukturu – federalni nivo, kantoni - gde bilo kakvo i donošenje i sprovođenje mera podrazumeva prilično dug period“, navodi Oruč.

Ekonomije balkanskih zemalja u najvećoj meri orijentisane su ka Evropskoj Uniji, koja takođe muči svoje muke sa pandemijom – i epidemiološke i ekonomske. Raša Karapandža kaže da je efekata pandemije na globalnom nivou mnogo – od pada društvenog proizvoda svuda u svetu, preko izmenjenih lanaca distribucije do novčane intervencije država da bi, bar prividno, održale svoje ekonomije na nogama. On kaže da uopšte nije jasno kada i kako ćemo se vratiti u normalu.

„Na početku pandemije videli smo da su najveći dobitnici bili veliki lanci distribucije, dostavljanja i onlajn prodaje, dok su neke industrije na početku bile žestoko pogođene. Sada vidimo da se situacija menja, ali se ne vraćamo u stanje u kome smo nekad bili. Vidi se da se [neke] industrije koje su bile pogođene jače oporavljaju, a neke, poput turizma ili avio industrije su još daleko od toga. A ubedljivo najlošija situacija - i gde se ja bojim nemira - jeste u siromašnim zemljama koje se jako oslanjaju na turizam“, kaže Karapandža.

On dodaje da je EU imala globalne programe ekonomske podrške, ali da su oni mali u poređenju sa nacionalnim programima, koji su bili daleko većeg obima. Navodi da su glavne mere pomoći unutar zemalja članica bile podrška nezaposlenima i pokušaj podsticaja rasta potrošnje kroz poreske olakšice. EU kao celina i većina pojedinačnih članica ući će ili je već ušla u recesiju. U svakom slučaju očekuje se ekonomski pad. Samim tim i posledice po zemlje na Balkanu kojima je EU najveći trgovinski partner su neizbežne, smatra Karapandža.

„Kad potrošnja na zapadu, koji vam je najveći izvozni partner, opadne, opašće i izvoz. Mislim da je iluzorno očekivati da Srbija neće biti pogođena. Te priče kako ćemo imati ekonomski rast, ja u to iskreno ne verujem“, navodi Karapandža.

Širom sveta nacionalne ekonomije su u recesiji, što znači da privredna aktivnost beleži pad u odnosu na period pre pandemije. Međunarodna organizacija rada procenjuje da je samo u periodu od aprila do juna prošle godine 400 miliona ljudi ostalo bez posla. Svetske berze zabeležile su najveći pad vrednosti deonica kompanija još od 1987. U većini zemalja, vlasti preduzimaju mere pomoći privredi i radnicima. Tim povodom Aleksandar Kocić pitao je profesorku ekonomskog fakulteta u Beogradu Jelenu Žarković da sumira mere koje je preduzela srpska vlada.

Urednica magazina Nova ekonomija Biljana Stepanović smatra da je sprska vlada na početku pandemije dobro reagovala time što su svim zaposlenima u preduzećima podeljene tri minimalne plate, pod uslovom da poslodavci u prvih šest meseci ne otpuštaju zaposlene i preduzećima odloženo plaćanje poreza i doprinosa za 2021. godinu. Ipak, smatra Stepanović, sve posle toga nije dobro urađeno.

Profesor ekonomije Raša Karapandža u razgovoru za Radio Karantin kaže da je efekata pandemije na globalnom nivou mnogo – od pada društvenog proizvoda svuda u svetu, preko izmenjenih lanaca distribucije do novčane intervencije država da bi, bar prividno, održale svoje ekonomije na nogama. On kaže da uopšte nije jasno kada i kako ćemo se vratiti u normalu.

Više od polovine mladih planira da napusti Srbiju, pokazuje istraživanje Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS). Većinu onih koji planiraju odlazak čine žene. Mladi kažu da bi otišli pre svega jer žele dostojanstveniji život i viši standard. Oni traže veće šanse za zaposlenje, bolje okruženje za osnivanje porodice, bolje javne usluge i više slobode. Prethodno je u jednoj studiji rečeno da je od 2008. do 2015. godine više od 240.000 građana Srbije otišlo iz zemlje, dok Organizacija za evropsku saradnju i razvoj procenjuje da godišnje iz Srbije ode i do 49.000 ljudi. Radio Karantin ovih dana traži odgovor na pitanje - kakva će u ekonomskom smislu biti ova godina. Gost Aleksandra Kocića je profesor na ekonomskom fakultetu u Beogradu Mihail Arandarenko koji proučava ekonomske migracije. On kaže da su trenutno ljudi najveći izvozni proizvod Srbije.

Arandarenko je ovih dana objavio rad na temu ekonomske emigracije iz Srbije u kojem kaže da su ljudi najveći izvozni proizvod Srbije i da emigracija i doznake - novac koji emigranti šalju svojima kod kuće - mogu da se gledaju kao definišuće karakteristike srpske ekonomije.

„Doznake imaju dovoljno jak uticaj na funkcionisanje ekonomije Srbije i ne možemo da sagledamo kako ona funkcioniše a da nismo razumeli koje su dimenzije ova dva usko povezana fenomena. Moj pokušaj je bio da popunim izvesnu prazninu u sagledavanju toga. Uvek se govori naš BDP (bruto društveni proizvod) je toliki i toliki, međutim, postoji drugi ekonomski agregat koji se zove bruto raspoloživi nacionalni dohodak i on u sebi uključuje tu komponentu doznake. Kada sagledate doznake shvatite da u Srbiji postoji blizu deset posto više dohotka nego što bi bilo da nema emigranata“, kaže Arandarenko.

Arandarenko  objašnjava da doznake imaju daleko šire značenje i uključuju još najmanje dva elementa.

„Jedan su devizne penzije koje čine trećinu ukupnog iznosa doznaka i postoji nešto još zanimljivije, a to su dohodci frilensera ili tzv. telemigranata, odnosno ljudi koji ne moraju da budu frilenseri već rade za strane poslodavce, a žive u Srbiji“, navodi Arandarenko.

Profesor Arandarenko kaže da najveći izvozni proizvod srbije nisu ni maline, ni čelik, ni automobili, već ljudi.

„Kada gledamo zaposlenost u Srbiji ona je možda nekih dva miliona i sedamsto-osamsto hiljada ljudi, ali treba dodati oko četristo hiljada ljudi koji su u svakom trenutku u inostranstvu i deo svog dohotka troše u Srbiji. Ako su oni na neki način stalni migranti i nemaju nameru da se vrate, bar ne do penzionisanja, onda je logično da oni grade svoj život u toj zemlji destinacije i da ono što od njihove zarade stiže u Srbiju nije nešto previše. Međutim, postoji mnogo više onih koji su samo privremeno izvan zemlje u svakom trenutku, i oni nastoje da što veći deo tog dohotka koji im ostane posle pokrića minimalnih troškova vrate u zemlju i reše neki svoj životni problem – da sazidaju kuću, pokrenu sopstveni biznis i prosto - žive bolje. To su legitimni motivi tih takozvanih cirkularnih ili kružnih migranata. Tipičan primer kružnih migranata novog tipa su ljudi koji rade na kruzerima, za koje se zna da postoji određena sezona, da će neko otići da radi na neko vreme, vratiće se u nekom trenutku u zemlju i onda tako ponovo“, kaže Arandarenko.

Famozna cifra od pedeset hiljada ljudi koji godišnje odu iz Srbije je tačna, ali se pogrešno interpretira, smatra profesor Arandarenko.

„To je podatak o bruto, ukupnim odlascima. To je kao kada bi smo rekli da u Srbiju (turistički) dođe tri miliona ljudi – odmah znamo da oni ne ostaju u Srbiji, već su samo kroz nju prošli. Ono što nas treba da zanima je razlika između onih koji su došli i onih koji su otišli. Slično je i sa tom cifrom od pedeset hiljada, koja je, zapravo, još i veća. Prema podacima iz 2018. tih pedeset hiljada se odnosi samo na EU. Ako gledamo zemlje OECD-a i druge, ta cifra bi bila preko šezdeset hiljada. Međutim, to su ljudi koji su otišli i od kojih se većina vratila, ako ne iste, a ono sledeće godine, jer su imali takve dozvole boravka. Ako vidimo da je broj odlazaka, recimo, u Hrvatsku ili Maltu bio po pet hiljada, a u Austriju tri hiljade, onda nam je jasno da su odlasci u Hrvatsku i Maltu vezani za turističku sezonu, a odlasci u Austriju, s obzirom da se smatra da je Beč četvrti najveći srpski grad na svetu, očekivali bi smo da je daleko veći. Međutim, radi se o tome da ti odlasci u Austriju imaju potencijal da budu trajni. Ili, zamislimo odlaske u zemlje za koje nemamo statistiku, (kao što je) Dubai ili Kina, gde ne bi mogli da dobiju državljanstvo. Statistički, većina odlazi da zaradi neki novac koji ne može u svojoj zemlji i to je ono što čini naš izvoz migranata toliko uspešnim“, smatra Arandarenko.  

Arandarenko kaže da je u svom istraživanju pokušao da pojasni kako emigracija nije nužno negativna stvar.

“Ona reflektuje neke neravnoteže u zemlji, pre svega nivo plata i nivo razvoja zemlje. Naravno, postoji uzročno-posledična povezanost, ali ona [emigracija] svejedno omogućava ljudima da reše svoje individualne probleme s jedne strane, a s druge, oni se vraćaju u zemlju sa znanjima o tome kako funkcionišu neke druge države, zapravo proširuju vidike i sliku o svetu. To je taj pozitivan aspekt emigracije. S druge strane, hteo sam da osvetlim i negativan aspekt doznaka. Doznake ulaze u zemlju kao neki priliv deviza koji vrši pritisak na devizni kurs u zemlji i nacionalna valuta postaje skuplja. Ljudi to vole jer mogu više da kupe za svoje pare, a ekonomisti smatraju da to nije dobro ako je to iznad nivoa razvoja zemlje koji bi privredna struktura zahtevala u funkcionisanju bez tih doznaka.       Takođe, postoji i političko-ekonomski argument koji se sastoji u tome što se diskrecioni budžet države – novac koji joj je na raspolaganju - povećava i država je stalno u iskušenju da taj novac koristi tako što će pomagati određene grupe koje su na listi privilegovanih političkih klijenata. To su u našem slučaju zaposleni u javnom sektoru. Vi ne morate toliko da izdvajate za socijalnu zaštitu, jer se migranti brinu o svojim familijama i sebi i država stalno ima neki višak prihoda oko koga ne mora mnogo da se trudi, već samo mora da vodi računa da PDV i akcize budu visoki i da se efikasno naplaćuju“, navodi Arandarenko.

Kada je u pitanju fenomen „odliva mozgova“, Arandarenko smatra da taj problem postoji na nivou apsolutnih brojeva, pre nego na tehničkom nivou, kada se gleda koliko su oni koji su otišli bolje obrazovani od onih koji su ostali.

„Mi smo taj efekat odliva mozgova zaista imali samo devedesetih godina. Danas, gledajući razne indirektne indikacije, ja ne bih rekao da mi imamo taj tehnički aspekt odliva mozgova veoma izražen. Problem odliva mozgova možemo da lociramo prema zanimanjima i prema zemljama. Prema zemljama, to je Nemačka, koja je zadržala apetit za uvoznim radnicima i taj apetit stalno raste. I očigledno je da Nemačka ublažava svoju politiku naturalizacije, barem prećutno, i to je nešto što predstavlja opasnost. Mi smo imali veliki rast emigracije u Nemačku, te privremene migracije, za koje još ne znamo u kojoj meri će se pretvoriti u trajne. Između 2015. i 2019. zabeležen je veoma veliki skok ulazaka u Nemačku, sa oko pet na osamnaest hiljada. Desila se velika transformacija oblika emigracije – [od one kada] gastarbajter dovodi svoju familiju, koji je bio relativno benigni dominantni oblik emigracije, sa koga se prešlo na „radni“, dominantni oblik emigracije. To je pre svega medicinsko osoblje, postojali su ugovori sa našom zemljom i razne kategorije zaposlenih od kojih nisu svi visoko obrazovani – većina onih koji odlaze u Nemačku nisu visoko obrazovani“, kaže Arandarenko.

On napominje da u Srbiji postoji problem deficitarnosti pojedinih zanimanja i da je to delimično zbog toga što što su plate male i što su porezi za niže plaćeni rad veoma visoki.

„Učiteljica u Slovačkoj ima malo veću platu od učiteljice u Srbiji, ali industrijski radnik u Slovačkoj ima dvostruko veću platu od industrijskog radnika u Srbiji. I drugi aspekt se tiče upravljanja. Znači, ako bi smo mi imali zakon o radu koji bi štitio prava zaposlenih umesto da ih smanjuje, ako bi smo imali poreski sitem koji bi na neki način ispeglao te razlike – u ostatku Istočne Evrope plate u privatnom sektoru su veće nego u javnom sektoru - kao i da vidimo šta možemo da uradimo u odnosu na zemlje destinacije. U našem slučaju to je prilično jednostavno. Mi sa Nemačkom moramo da postignemo džentlmenski sporazum u kome bi aspekti njihove politike privlačenja visoko stručne radne snage bili usaglašeni sa našim interesom da nam najstručniji kadrovi ostaju u zemlji i da na neki način limitiramo odlazak deficitarnih ljudi“, smatra Arandarenko.

Jedno istraživanje je pokazalo da ekonomski faktor nije glavni razlog zašto ljudi odlaze ili žele da odu iz Srbije, nego da su neki drugi faktori mnogo važniji - uređenost društva, ravnopravne šanse za sve, meritokratija, dakle, sve ono što Srbija trenutno nema.

„Postoje podaci o tome, ali su oni zasnovani na percepcijama i intencijama. Ja sam skeptičan prema tim podacima. Naravno da je to važan faktor, ali ne verujem da je odlučujući. Kada pitate ljude zašto odlaze, prvi razlog je uvek ekonomski – ne mogu da nađem posao, ne mogu da se ostvarim, zaslužujem više nego što ovde mogu da dobijem, želim da zaradim nešto, itd. Kako objasniti emigraciju u zemlje kao što su Ujedinjeni Arapski Emirati, Kina – da li je ekonomski sistem tamo bolji i demokratskiji nego u Srbiji – naprotiv, možemo da kažemo da su to diktature“, kaže Arandarenko.

Ekonomske emigracije mogu biti politički korisne za vlast u Srbiji u smislu da se odlaskom nezadovoljnih građana Srbija prazni od protesta, kaže Arandarenko ali i dodaje da je glavni mehanizam opstanka na vlasti lojalnost, a ne odsustvo protesta.

„Emigracija pomaže utoliko što su otišli neki koji bi bili nezadovoljni, ali ja nisam siguran da je nezadovoljstvo našom vlašću, koja god to bila, veće u krugovima emigranata nego među onima koji su ostali. Neki čak misle da to može da bude i obrnuto, da vremenom dođe do nostalgije, da se sagledavaju situacije zemalja u kojima ljudi žive ili da postaju veći nacionalisti“, smatra Arandarenko.

On kaže da Srbija takođe stalno uvozi radnu snagu, pre svega iz BiH i Crne Gore, ali da mi tu pojavu ne doživljavamo kao radnu migraciju.

„Definicija migranta je da je rođen u drugoj zemlji. Mi u našoj svesti imamo ideju da je neko ko je rođen u Danilovgradu ili Sarajevu svejedno iz naše zemlje, ali je on tehnički - migrant. Ta migracija iz Bosne, Crne Gore, ranije i iz Hrvatske, nastavlja se i to je velika razlika u odnosu na druge zemlje zapadnog Balkana koje imaju samo odlaske. Beograd je ipak veliki centar u regionu i on je u stanju da privuče prave migrante. Danas imate i taj potencijal da odaberete Beograd kao sedište svog svetskog telemigrantskog biznisa. To su sve aspekti koji u suštini popravljaju taj naš migracioni bilans. Od pedeset-šezdeset hiljada ljudi koji su otišli, između petnaest i dvadeset hiljada su kandidati da trajno odu. S druge strane, imamo možda pet hiljada onih koji su došli ovde da ostanu, bilo da su to ljudi koji su iz regiona pa su se preselili u Srbiju trajno ili su oni koji se tu slučajno zatiču, ali iz godine u godine tu rade“, navodi Arandarenko.  

Mere podrške ekonomiji zbog krize izazvane pandemijom donose se u svim zemljama bivše Jugoslavije. Ipak, kako naglašava direktor Centra za razvojne evaluacije i društvena istraživanja Nermin Oruč, u BiH pouzdanih podataka o posledicama pandemije u BiH nema.