Ekonomija u 2021 - Pred nama je teška godina

Pandemija je u velikoj meri zaustavila naš svakodnevni život i uticala i na ekonomiju. Kakve su ekonomske posledice ovog istorijskog dogđjaja i šta su naše vlasti preduzele da zaštite naša radna mesta i prihode? Koliko znamo o merama koje su preduzete i da li su one adekvatne? Aleksandar Kocić je za podkast Radio Karantin razgovarao sa profesorkom ekonomskog fakulteta u Beogradu Jelenom Žarković, njenim kolegom iz Visbadena u Nemačkoj Rašom Karapandžom, urednicom magazina Nova ekonomija Biljanom Stepanović i direktorom sarajevskog Centra za razvojne evaluacije i društvena istraživanja Nerminom Oručem.

Jelena Žarković smatra da su, kada se uporede sa onima u okruženju, mere koje je vlada Srbije preduzela bile značajne, kao i da su vrlo slične merama koje su preduzete u nekim drugim evropskim zemljama.

„Ako se Srbija poredi sa zemljama u okruženju, njen program je bio najveći sa oko pet i po posto bruto domaćeg proizvoda, s tim da ide i do jedanaest posto, zato što je, pored garancija za kredite, odloženo i plaćanje poreza. Ovaj drugi paket je bio manji u obimu, pola minimalne zarade, i bio je usmeren samo na određene delatnosti, pre svega ugostitelje. Od prvog i drugog paketa, koji su bili generalni za ceo privatni sektor, sada se išlo na selektivne mere, što je slično tome kako su radile i druge zemlje, poput Nemačke i Austrije, koje su najavile da će nadoknaditi promet ugostiteljima do nekih osamdeset posto“, kaže Žarković.

Ona smatra da je glavni amortizujući efekat ovakvih mera bio smanjenje rasta nezaposlenosti, ali i da su troškovi u vidu dodatnog zaduživanja bili neminovni. Žarković kaže i da je mera jednokratne pomoći od sto evra, koju su mnogi ekonomisti kritikovali kao političku, takođe bila deo univerzalne pomoći i da je i tu dosta novca potrošeno.

„Ekonomisti koji su kritikovali ovu meru nisu kritikovali univerzalnu podršku privredi, a ja ne vidim nikakvu razliku. Ako kažete da treba da date pomoć svim preduzećima u privredi, bez obzira na to kako su prošla u prethodnom periodu, onda je teško kritikovati i ovu prvu meru. Mislim da je trebalo da se ta sredstva usmere - da se isključe zaposleni u javnom sektoru, da se isključe penzioneri, i to je bilo prilično lako uraditi. Javni sektor i penzioneri je već dva i po miliona ljudi“, kaže Žarković.

Biljana Stepanović smatra da je sprska vlada na početku pandemije dobro reagovala time što su svim zaposlenima u preduzećima podeljene tri minimalne plate, pod uslovom da poslodavci u prvih šest meseci ne otpuštaju zaposlene, i preduzećima odloženo plaćanje poreza i doprinosa za 2021. godinu. Ipak, smatra Stepanović, sve posle toga nije dobro urađeno.

„Počev od podele od po sto evra svim punoletnim građanima Srbije, za šta je vlada Srbije potrošila 650 miliona evra, i to novca koji je pozjamljen, dakle, iz kredita. Svi ekonomisti i fiskalni savet su upozoravali da se to ne radi, da je to štetno. Međutim, vlada je na tome istrajala, predsednik države, naravno, zato što se to baš nekako zgodno pogodilo pred parlamentarne izbore. Posle toga bilo je vremena da se vlada presabere. Jer ako u prvom trenutku ne znate šta vas je snašlo i dokle će pandemija da traje, onda je ta prva mera bila dobra. Ali posle toga je trebalo da se pogleda koji su to sektori najviše ugroženi, koje su to delatnosti koje ne mogu da rade, da se pomoć uputi njima, da se novac iz budžeta ne troši ponovo na još dve plate za sve zaposlene i da se targetira koji su to, recimo, hoteli po velikim gradovima, transport, ugostiteljstvo, organizacija raznih događaja - dakle, delatnosti koje ne mogu da rade i kojima se pomaže, umesto da se svima ponovo dodeli novac, što se pokazalo kao bacanje para“, smatra Stepanović.  

Stepanović kaže da će kriza u Evropskoj Uniji, kao najvećem trgovinskom partneru Srbije, imati negativne efekte na srpsku ekonomiju i to u nekoliko aspekata.

„Jedno je to što je EU naš najveći spoljnotrgovinski partner, kao i okolne zemlje po prirodi stvari. Pošto je kriza svetska, taj nedostatak izvoza, tu krizu, mi ćemo morati da osetimo. Drugi aspekt su strane investicije na koje smo se mi dosta oslanjali i koje su prethodnih godina bile solidne, zato što je vlada Srbije, između ostalog, davala i velike subvencije investitorima da bi oni došli kod nas. To je bio substitut činjenice da mi nemamo pravnu državu, da nemamo vladavinu prava i da poslovni ambijent nije dobar. Očekuje se da će zemlje zbog krize [sada] da se zatvaraju u sebe. Koliko mi ovde čujemo, već postoje preporuke stranih vlada svojim kompanijama da radije ulažu u sopstvene zemlje i spašavaju svoja radna mesta, nego da investiraju u drugim zemljama i to će dovesti do neminovnog smanjenja stranih investicija. Domaće investicije, s druge strane, bile su jako slabe i ranije zato što domaći privrednici znaju da je ambijent loš, da pravna sigurnost ne postoji, da ako niste povezani sa vlašću vi ste izloženi i u rizičnom [ste] položaju. I treća, jako bitna stvar su doznake naše dijaspore iz inostranstva. Doznake su ovde bile veliki izvor deviznog priliva. Taj novac je dosta pomagao ljudima u Srbiji, povećavao njihovu kupovnu moć i pomagao im da prežive. Sada je pitanje šta će biti sa ljudima u dijaspori – da li će oni pretrpeti posledice krize, da li će oni ostajati bez radnih mesta i da li će i koliko sada biti u stanju da šalju novac i pomažu svoje rođake. Kad sve to uzmete u obzir, kao i činjenicu da se Srbija u poslednjih godinu dana ozbiljno zadužila, ja ne znam kako ćemo mi da preguramo godinu. Ali ono što mogu da kažem je da neće biti lako“, smatra Stepanović.  

Mere podrške ekonomiji zbog krize izazvane pandemijom donose se u svim zemljama bivše Jugoslavije. Ipak, kako naglašava direktor Centra za razvojne evaluacije i društvena istraživanja Nermin Oruč, u BiH pouzdanih podataka o posledicama pandemije u BiH.

„Nažalost mi nemamo nekakva ozbiljna istraživanja. Imali smo mala istraživanja u maju i junu koje je sprovodio UNDP (Program za razvoj Ujedinjenih Nacija) kojim je izvršeno merenje efekata nakon prvog talasa, međutim, pokazatelji u avgustu govore da je nakon prvog talasa i optimizma tokom leta, da se trend ponovo menja i da imamo negativne efekte. Koristimo ankete o potrošnji domaćinstava koje se sprovode jednom u četiri do pet godina. Dakle, država ne zna koliko je siromašnih osoba u BiH, zato što su poslednji podaci o tome na koje se možemo osloniti iz 2015. godine. Institucije ne rade svoj posao, ali je to rezultat i neke zapostavljenosti. Mi nažalost nemamo više podataka na osnovu kojih možemo tvrditi da je, recimo, prijavljivanje i odjavljivanje sa biroa [za zapošljavanje] direktno povezano sa kretanjima koja su posledica pandemije“, navodi Oruč.

Oruč kaže i da su mere koje su vlasti u BiH preduzele da se situacija u zemlji ljudima olakša nedovoljno jasne i neujednačene imajući u vidu razlike političkih sistema između entiteta.

“Trenutno je u proceduri ono što se zove „Korona 2 zakon“, kojim se pokušava da se ublaže posledice drugog talasa. Najčešće su to određene subvencije koje se daju specifičnim sektorima poput turizma, međutim, nekih suštinskih mera koje bi mogli uticati na to da se stvari poprave nema. Sve je svedeno na to da se odvoji određeni iznos iz budžeta i podeli. Okolnosti su vrlo često sumnjive. Dakle, sve mere prati nedovoljna transparentnost. Generalno, efektivnost implementacije određenih mera u najvećem broju slučajeva se donekle razlikuje zbog toga što imamo način organizacije, odnosno, politički sistem koji je prilično različit između entiteta. Republika Srpska je jako centralizovana i tu se mere donose i sprovode relativno brzo, dok u Federaciji imamo takvu strukturu – federalni nivo, kantoni - gde bilo kakvo i donošenje i sprovođenje mera podrazumeva prilično dug period“, navodi Oruč.

Ekonomije balkanskih zemalja u najvećoj meri orijentisane su ka Evropskoj Uniji, koja takođe muči svoje muke sa pandemijom – i epidemiološke i ekonomske. Raša Karapandža kaže da je efekata pandemije na globalnom nivou mnogo – od pada društvenog proizvoda svuda u svetu, preko izmenjenih lanaca distribucije do novčane intervencije država da bi, bar prividno, održale svoje ekonomije na nogama. On kaže da uopšte nije jasno kada i kako ćemo se vratiti u normalu.

„Na početku pandemije videli smo da su najveći dobitnici bili veliki lanci distribucije, dostavljanja i onlajn prodaje, dok su neke industrije na početku bile žestoko pogođene. Sada vidimo da se situacija menja, ali se ne vraćamo u stanje u kome smo nekad bili. Vidi se da se [neke] industrije koje su bile pogođene jače oporavljaju, a neke, poput turizma ili avio industrije su još daleko od toga. A ubedljivo najlošija situacija - i gde se ja bojim nemira - jeste u siromašnim zemljama koje se jako oslanjaju na turizam“, kaže Karapandža.

On dodaje da je EU imala globalne programe ekonomske podrške, ali da su oni mali u poređenju sa nacionalnim programima, koji su bili daleko većeg obima. Navodi da su glavne mere pomoći unutar zemalja članica bile podrška nezaposlenima i pokušaj podsticaja rasta potrošnje kroz poreske olakšice. EU kao celina i većina pojedinačnih članica ući će ili je već ušla u recesiju. U svakom slučaju očekuje se ekonomski pad. Samim tim i posledice po zemlje na Balkanu kojima je EU najveći trgovinski partner su neizbežne, smatra Karapandža.

„Kad potrošnja na zapadu, koji vam je najveći izvozni partner, opadne, opašće i izvoz. Mislim da je iluzorno očekivati da Srbija neće biti pogođena. Te priče kako ćemo imati ekonomski rast, ja u to iskreno ne verujem“, navodi Karapandža.