Mihail Arandarenko: Najveći izvozni proizvod Srbije su ljudi

Više od polovine mladih planira da napusti Srbiju, pokazuje istraživanje Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS). Većinu onih koji planiraju odlazak čine žene. Mladi kažu da bi otišli pre svega jer žele dostojanstveniji život i viši standard. Oni traže veće šanse za zaposlenje, bolje okruženje za osnivanje porodice, bolje javne usluge i više slobode. Prethodno je u jednoj studiji rečeno da je od 2008. do 2015. godine više od 240.000 građana Srbije otišlo iz zemlje, dok Organizacija za evropsku saradnju i razvoj procenjuje da godišnje iz Srbije ode i do 49.000 ljudi. Radio Karantin ovih dana traži odgovor na pitanje - kakva će u ekonomskom smislu biti ova godina. Gost Aleksandra Kocića je profesor na ekonomskom fakultetu u Beogradu Mihail Arandarenko koji proučava ekonomske migracije. On kaže da su trenutno ljudi najveći izvozni proizvod Srbije.

Arandarenko je ovih dana objavio rad na temu ekonomske emigracije iz Srbije u kojem kaže da su ljudi najveći izvozni proizvod Srbije i da emigracija i doznake - novac koji emigranti šalju svojima kod kuće - mogu da se gledaju kao definišuće karakteristike srpske ekonomije.

„Doznake imaju dovoljno jak uticaj na funkcionisanje ekonomije Srbije i ne možemo da sagledamo kako ona funkcioniše a da nismo razumeli koje su dimenzije ova dva usko povezana fenomena. Moj pokušaj je bio da popunim izvesnu prazninu u sagledavanju toga. Uvek se govori naš BDP (bruto društveni proizvod) je toliki i toliki, međutim, postoji drugi ekonomski agregat koji se zove bruto raspoloživi nacionalni dohodak i on u sebi uključuje tu komponentu doznake. Kada sagledate doznake shvatite da u Srbiji postoji blizu deset posto više dohotka nego što bi bilo da nema emigranata“, kaže Arandarenko.

Arandarenko  objašnjava da doznake imaju daleko šire značenje i uključuju još najmanje dva elementa.

„Jedan su devizne penzije koje čine trećinu ukupnog iznosa doznaka i postoji nešto još zanimljivije, a to su dohodci frilensera ili tzv. telemigranata, odnosno ljudi koji ne moraju da budu frilenseri već rade za strane poslodavce, a žive u Srbiji“, navodi Arandarenko.

Profesor Arandarenko kaže da najveći izvozni proizvod srbije nisu ni maline, ni čelik, ni automobili, već ljudi.

„Kada gledamo zaposlenost u Srbiji ona je možda nekih dva miliona i sedamsto-osamsto hiljada ljudi, ali treba dodati oko četristo hiljada ljudi koji su u svakom trenutku u inostranstvu i deo svog dohotka troše u Srbiji. Ako su oni na neki način stalni migranti i nemaju nameru da se vrate, bar ne do penzionisanja, onda je logično da oni grade svoj život u toj zemlji destinacije i da ono što od njihove zarade stiže u Srbiju nije nešto previše. Međutim, postoji mnogo više onih koji su samo privremeno izvan zemlje u svakom trenutku, i oni nastoje da što veći deo tog dohotka koji im ostane posle pokrića minimalnih troškova vrate u zemlju i reše neki svoj životni problem – da sazidaju kuću, pokrenu sopstveni biznis i prosto - žive bolje. To su legitimni motivi tih takozvanih cirkularnih ili kružnih migranata. Tipičan primer kružnih migranata novog tipa su ljudi koji rade na kruzerima, za koje se zna da postoji određena sezona, da će neko otići da radi na neko vreme, vratiće se u nekom trenutku u zemlju i onda tako ponovo“, kaže Arandarenko.

Famozna cifra od pedeset hiljada ljudi koji godišnje odu iz Srbije je tačna, ali se pogrešno interpretira, smatra profesor Arandarenko.

„To je podatak o bruto, ukupnim odlascima. To je kao kada bi smo rekli da u Srbiju (turistički) dođe tri miliona ljudi – odmah znamo da oni ne ostaju u Srbiji, već su samo kroz nju prošli. Ono što nas treba da zanima je razlika između onih koji su došli i onih koji su otišli. Slično je i sa tom cifrom od pedeset hiljada, koja je, zapravo, još i veća. Prema podacima iz 2018. tih pedeset hiljada se odnosi samo na EU. Ako gledamo zemlje OECD-a i druge, ta cifra bi bila preko šezdeset hiljada. Međutim, to su ljudi koji su otišli i od kojih se većina vratila, ako ne iste, a ono sledeće godine, jer su imali takve dozvole boravka. Ako vidimo da je broj odlazaka, recimo, u Hrvatsku ili Maltu bio po pet hiljada, a u Austriju tri hiljade, onda nam je jasno da su odlasci u Hrvatsku i Maltu vezani za turističku sezonu, a odlasci u Austriju, s obzirom da se smatra da je Beč četvrti najveći srpski grad na svetu, očekivali bi smo da je daleko veći. Međutim, radi se o tome da ti odlasci u Austriju imaju potencijal da budu trajni. Ili, zamislimo odlaske u zemlje za koje nemamo statistiku, (kao što je) Dubai ili Kina, gde ne bi mogli da dobiju državljanstvo. Statistički, većina odlazi da zaradi neki novac koji ne može u svojoj zemlji i to je ono što čini naš izvoz migranata toliko uspešnim“, smatra Arandarenko.  

Arandarenko kaže da je u svom istraživanju pokušao da pojasni kako emigracija nije nužno negativna stvar.

“Ona reflektuje neke neravnoteže u zemlji, pre svega nivo plata i nivo razvoja zemlje. Naravno, postoji uzročno-posledična povezanost, ali ona [emigracija] svejedno omogućava ljudima da reše svoje individualne probleme s jedne strane, a s druge, oni se vraćaju u zemlju sa znanjima o tome kako funkcionišu neke druge države, zapravo proširuju vidike i sliku o svetu. To je taj pozitivan aspekt emigracije. S druge strane, hteo sam da osvetlim i negativan aspekt doznaka. Doznake ulaze u zemlju kao neki priliv deviza koji vrši pritisak na devizni kurs u zemlji i nacionalna valuta postaje skuplja. Ljudi to vole jer mogu više da kupe za svoje pare, a ekonomisti smatraju da to nije dobro ako je to iznad nivoa razvoja zemlje koji bi privredna struktura zahtevala u funkcionisanju bez tih doznaka.       Takođe, postoji i političko-ekonomski argument koji se sastoji u tome što se diskrecioni budžet države – novac koji joj je na raspolaganju - povećava i država je stalno u iskušenju da taj novac koristi tako što će pomagati određene grupe koje su na listi privilegovanih političkih klijenata. To su u našem slučaju zaposleni u javnom sektoru. Vi ne morate toliko da izdvajate za socijalnu zaštitu, jer se migranti brinu o svojim familijama i sebi i država stalno ima neki višak prihoda oko koga ne mora mnogo da se trudi, već samo mora da vodi računa da PDV i akcize budu visoki i da se efikasno naplaćuju“, navodi Arandarenko.

Kada je u pitanju fenomen „odliva mozgova“, Arandarenko smatra da taj problem postoji na nivou apsolutnih brojeva, pre nego na tehničkom nivou, kada se gleda koliko su oni koji su otišli bolje obrazovani od onih koji su ostali.

„Mi smo taj efekat odliva mozgova zaista imali samo devedesetih godina. Danas, gledajući razne indirektne indikacije, ja ne bih rekao da mi imamo taj tehnički aspekt odliva mozgova veoma izražen. Problem odliva mozgova možemo da lociramo prema zanimanjima i prema zemljama. Prema zemljama, to je Nemačka, koja je zadržala apetit za uvoznim radnicima i taj apetit stalno raste. I očigledno je da Nemačka ublažava svoju politiku naturalizacije, barem prećutno, i to je nešto što predstavlja opasnost. Mi smo imali veliki rast emigracije u Nemačku, te privremene migracije, za koje još ne znamo u kojoj meri će se pretvoriti u trajne. Između 2015. i 2019. zabeležen je veoma veliki skok ulazaka u Nemačku, sa oko pet na osamnaest hiljada. Desila se velika transformacija oblika emigracije – [od one kada] gastarbajter dovodi svoju familiju, koji je bio relativno benigni dominantni oblik emigracije, sa koga se prešlo na „radni“, dominantni oblik emigracije. To je pre svega medicinsko osoblje, postojali su ugovori sa našom zemljom i razne kategorije zaposlenih od kojih nisu svi visoko obrazovani – većina onih koji odlaze u Nemačku nisu visoko obrazovani“, kaže Arandarenko.

On napominje da u Srbiji postoji problem deficitarnosti pojedinih zanimanja i da je to delimično zbog toga što što su plate male i što su porezi za niže plaćeni rad veoma visoki.

„Učiteljica u Slovačkoj ima malo veću platu od učiteljice u Srbiji, ali industrijski radnik u Slovačkoj ima dvostruko veću platu od industrijskog radnika u Srbiji. I drugi aspekt se tiče upravljanja. Znači, ako bi smo mi imali zakon o radu koji bi štitio prava zaposlenih umesto da ih smanjuje, ako bi smo imali poreski sitem koji bi na neki način ispeglao te razlike – u ostatku Istočne Evrope plate u privatnom sektoru su veće nego u javnom sektoru - kao i da vidimo šta možemo da uradimo u odnosu na zemlje destinacije. U našem slučaju to je prilično jednostavno. Mi sa Nemačkom moramo da postignemo džentlmenski sporazum u kome bi aspekti njihove politike privlačenja visoko stručne radne snage bili usaglašeni sa našim interesom da nam najstručniji kadrovi ostaju u zemlji i da na neki način limitiramo odlazak deficitarnih ljudi“, smatra Arandarenko.

Jedno istraživanje je pokazalo da ekonomski faktor nije glavni razlog zašto ljudi odlaze ili žele da odu iz Srbije, nego da su neki drugi faktori mnogo važniji - uređenost društva, ravnopravne šanse za sve, meritokratija, dakle, sve ono što Srbija trenutno nema.

„Postoje podaci o tome, ali su oni zasnovani na percepcijama i intencijama. Ja sam skeptičan prema tim podacima. Naravno da je to važan faktor, ali ne verujem da je odlučujući. Kada pitate ljude zašto odlaze, prvi razlog je uvek ekonomski – ne mogu da nađem posao, ne mogu da se ostvarim, zaslužujem više nego što ovde mogu da dobijem, želim da zaradim nešto, itd. Kako objasniti emigraciju u zemlje kao što su Ujedinjeni Arapski Emirati, Kina – da li je ekonomski sistem tamo bolji i demokratskiji nego u Srbiji – naprotiv, možemo da kažemo da su to diktature“, kaže Arandarenko.

Ekonomske emigracije mogu biti politički korisne za vlast u Srbiji u smislu da se odlaskom nezadovoljnih građana Srbija prazni od protesta, kaže Arandarenko ali i dodaje da je glavni mehanizam opstanka na vlasti lojalnost, a ne odsustvo protesta.

„Emigracija pomaže utoliko što su otišli neki koji bi bili nezadovoljni, ali ja nisam siguran da je nezadovoljstvo našom vlašću, koja god to bila, veće u krugovima emigranata nego među onima koji su ostali. Neki čak misle da to može da bude i obrnuto, da vremenom dođe do nostalgije, da se sagledavaju situacije zemalja u kojima ljudi žive ili da postaju veći nacionalisti“, smatra Arandarenko.

On kaže da Srbija takođe stalno uvozi radnu snagu, pre svega iz BiH i Crne Gore, ali da mi tu pojavu ne doživljavamo kao radnu migraciju.

„Definicija migranta je da je rođen u drugoj zemlji. Mi u našoj svesti imamo ideju da je neko ko je rođen u Danilovgradu ili Sarajevu svejedno iz naše zemlje, ali je on tehnički - migrant. Ta migracija iz Bosne, Crne Gore, ranije i iz Hrvatske, nastavlja se i to je velika razlika u odnosu na druge zemlje zapadnog Balkana koje imaju samo odlaske. Beograd je ipak veliki centar u regionu i on je u stanju da privuče prave migrante. Danas imate i taj potencijal da odaberete Beograd kao sedište svog svetskog telemigrantskog biznisa. To su sve aspekti koji u suštini popravljaju taj naš migracioni bilans. Od pedeset-šezdeset hiljada ljudi koji su otišli, između petnaest i dvadeset hiljada su kandidati da trajno odu. S druge strane, imamo možda pet hiljada onih koji su došli ovde da ostanu, bilo da su to ljudi koji su iz regiona pa su se preselili u Srbiju trajno ili su oni koji se tu slučajno zatiču, ali iz godine u godine tu rade“, navodi Arandarenko.