Aleksandar Kocić u ovoj emisiji podsetiće vas na to kako smo pandemiju pratili tokom njenog drugog talasa.
Radio karantin postoji nešto više od godinu dana. Počeli smo kada smo shvatili da je pandemija koja nas je pogodila zapravo istorijski dogadjaj posle kojeg ništa više neće biti isto. Da, život se u pojedinim delovima sveta vraća u normalu, ali u drugim zaraza zapravo besni i kraj se još ne nazire. Naš cilj je da i sebi i vama koji nas slušate i čitate objasnimo šta je ovo što nam se dešava, zašto smo pandemiju dočekali nespremni, kako na nju reaguju vlast i mi gradjani, kako nam se menja život i kakve pouke iz svega ovoga možemo da izvučemo. Povodom našeg prvog rodjendana napravili smo malu retrospektivu onoga što su naši gosti govorili u ovoj emisiji. Jelena Visser vas je u prvom delu podsetila na razgovore sa nekim od naših gostiju iz prve sezone ovog podkasta, koja se nekako poklopila sa prvim talasom epidemije. Novinar Slobodan Stupar govorio je o tome kako se vlast u Srbiji nosi sa pandemijom, profesor ekonomije Raša Karapandža o globalnim posledicama pandemije, naučnica Svetlana Gavrilov o odnosu nauke i politike, sociolog Jana Baćević o odnosu politike prema zdravstvu, istoričarka Dubravka Stojanović o istorijskim aspektima krize; psiholog Tijana Mandić o uticaju karantina i straha od bolesti na naše mentalno zdravlje. Zoran Predin i Buč Kesidi govorili su o nemogućnosti da sviraju pred svojom publikom, a profesori političkih nauka Neven Andjelić i Aida Hozić o ljudskim pravima tokom pandemije.
Počeli smo potresnom pričom Nevene Damjanović iz Priboja koja je ubrzo po pojavljivanju prvih simptoma Kovida-19 završila na respiratoru. Kao hroničnom bolesniku, Nevena kaže da su joj lekari prognozirali da je šansa da preživi manja od jednog procenta.
„Osećala sam se kao za odstrel. Sećam se kratkog vremenskog intervala vožnje između Užica i Beograda, sanitet je vozio kao lud, ja sam bila na kiseoniku sve vreme. Sećam se dolaska pred infektivnu kliniku i ogromnog reda ljudi koji stoje pred klinikom. To je nepregledna kolona ljudi, čujem vozača saniteta koji kaže da je gledao kilometražu i izmerio kolonu od sedam kilometara vozeći do klinike. Tehničar klinike je rekao da upravo otvaraju Kovid bolnicu na Zvezdari, ovde nema mesta, vodite je tamo. U Zvezdaru sam ušla kao treći pacijent, bilo je prazno, ali se do večeri sve napunilo. Pokušala sam da se istuširam i kolabirala sam u kupatilu i ne sećam se šta je bilo dalje. Posle toga sam prebačena na intenzivnu negu i stavljena na neinvazivni respirator. U nekom trenutku sam se zakašljala i moje srce je stalo. Pričam vam šta su mi rekli, ja se ničega ne sećam. Tada sam prvi put reanimirana i posle toga stavljena na respirator“, priča Nevena Damjanović.
„Sledeće čega se sećam je da mi ljudi prilaze i govore „bravo“, a ja ih zbunjeno gledam i mislim šta im je, spavala sam dva sata. Pa mi pričaju ko je sve zvao da pita kako sam, govore mi kako su srećni što sam se probudila. Tih mojih „dva sata“ je trajalo šesnaest dana. Sećam se doktorke koja mi je posle toga rekla da moram da počnem da kašljem inače se neće dobro završiti. Oni su mene od pet popodne do ponoći udarali između plećki i ja sam počela da kašljem. Posle toga pamtim da mi je hladno, da sam malo budna, malo spavam, da niko od pacijenata oko mene nije budan. To je soba u kojoj ima sedam mehaničkih respiratora i svi spavaju. Strašno je kad vidite mrtve, kad vidite kako se u stotinki stanje pacijenta promeni i on umre. Vidite lavovski napor lekara koji pokušavaju da spasu te ljude. Gledala sam lekarku koja 45 minuta reanimira pacijenta, masira mu srce, daje adrenalin i dopamin i nije uspela da ga reanimira. Ona je posle toga plakala satima“, emotivna je Nevena.
U to vreme, posle leta, bilo je već očigledno da je krenuo novi talas pandemije i da je neophodan povratak na mere prevencije. Eidemiolog i član hrvatskog Kriznog štaba Branko Kolarić rekao je za Radio karantin da kod ovakve zdravstvene krize nauka mora da vodi glavnu reč i da ne možemo sebi da dozvolimo luksuz debate o tome da li nam mere trebaju ili ne.
Kod nas u javnosti se stalno govori o iscrpljenosti od mera, imate čitave pokrete koji govore o opresivnoj državi i slično. Jedino od mera što imamo u Hrvatskoj na državnom nivou je to da klubovi i barovi rade do ponoći i da su maske obavezne u nekim zatvorenim prostorima – to je sve od mera i ja ne vidim dramu koja se oko toga stvara. Dakle, izazov je kako tu dramu smiriti. Mene plaši, žalosti i ljuti kada gledam šta se sada dešava u, recimo, Češkoj. Kada bi se bar 60-70 posto ljudi pridržavalo držanja distance i nošenja maski mi bi smo to širenje zaustavili“, kaže Kolarić.
Kolarićev srpski kolega Zoran Radovanović iz organizacije Ujedinjeni protiv Kovida objasnio je zašto ne postoji jedinstveni recept za mere protiv širenja zaraze.
„Pogrešna je ta percepcija da Šveđani nisu ništa preduzimali. Oni su svoje građane savetovali da što više rade od kuće, pominjali su izbegavanje fizičkog kontakta, zatvorili su domove starih, dakle, imali su set mera, ali blagih. Za razliku od drugih zemalja, Šveđani su napravili procenu da čak i ako dođe do drastičnog broja obolevanja, oni će biti u stanju da u svojim zdravstvenim ustanovama sve obolele opskrbe, znači, neće doći do kolapsa zdravstvenog sistema. Sada se još uvek luta. U Kini je lako, vi naredite, drugi je sistem. U Zapadnoj Evropi ne možete da koristite kineski metod, morate da apelujete na građane. Pogotovu na Francuze koji su skloni glorifikaciji sloboda i prava građana. Epidemiološki, zna se šta bi bilo idealno, ali to bi potpuno umrtvilo život i imalo nesagledive ekonomske posledice. Tako da vi morate da nađete neku ravnotežu. Naravno da postoji razlika između zemalja, socio-kulturološki uslovi i tradicije su različiti, kao i navike i očekivanja od populacije, a takođe i autoritet vlasti je drugačiji – vlastima u Skandinaviji se mnogo više veruje nego ovde na Balkanu“.
O merama prevencije za Radio karantin govorio je i Šef odseka za virusologiju na Medicinskom fakultetu u Hanoveru Tomas Šulc, koga sam pitao da li se mi u Evropi teže borimo sa pandemijom zato što živimo u malim, međusobno povezanim zemljama ili zato što ovaj virus nismo shvatili dovoljno ozbiljno?
Rekao bih da je i jedno i drugo u pitanju. Naravno da mi u Evropi ne možemo da uradimo ono što je uradio Novi Zeland - da zabranimo ulazak svima koji nemaju novozelandski pasoš ili boravišnu vizu. I onda ako udjete, idete na dve nedelje u hotel u karantin, a ne kući. Na taj način ste postigli da ne uvozite virus, pa onda možete da se fokusirate na postojeće slučajeve. Za to se naravno plaća veoma visoka cena. Turizam je u ogromnoj krizi. U Evropi to ne možemo da uradimo. Zatvorili smo granice u martu i aprilu pa smo onda shvatili koliko su otvorene granice dobra stvar. I uz to moramo da priznamo da smo se tokom leta opustili, neko manje, neko više. Ako sa epidemiološke tačke gledišta pogledate kroz istoriju, videćete da je to normalno. To je u epidemilogiji onaj poznati „paradoks prevencije“ - što bolje uradite prevenciju bolesti, to ljudi bolest manje ozbiljno shvataju. I to se odnosi samo na Kovid. Ako pogledamo viktorijansko doba videćemo da je tako bilo i sa gonorejom, pa su brojne moralne vrednosti koje asociramo sa viktorijanskim periodom zapravo nastale kao posledica straha od ove opasne zaraze. Danas imamo antibiotike, pa neke bolesti ne shvatamo ozbiljno jer znamo da možemo da sprečimo njihovo širenje, tako da u epidemiološkom smislu ovo nije ništa novo. Hoćemo da izlazimo, da popijemo pivo sa prijateljima, da se provedemo. To je sve normalno, ali nam pokazuje koliko je onda teško obuzdati epidemiju. Da ovaj virus nije ovako zarazan, do sada bi smo epidemiju već zaustavili.
U to vreme nismo mnogo znali da li su oni ljudi koji su preležali virus zaštićeni od nove zaraze. Virolog sa Univerziteta u Tel Avivu Natalija Frojnd rekla nam je da to zavisi od intenziteta prvobitne infekcije.
Na naše iznenađenje otkrili smo da ljudi koji imaju blage simptome ili ih uopšte nemaju, nisu imali ni antitela na korona virus. Njihova reakcija je bila veoma slaba u smislu neutralizacije virusa. Na prvi pogled to jeste nelogično, ali ako malo bolje razmislimo vidimo da zapravo ima logike. Kada virus napravi ozbiljnu štetu u telu, što se dešava kod teže obolelih ljudi, on istovremeno izaziva i veliku reakciju imunog sistema. Imuni sistem reaguje na infekciju, a ne obrnuto. Znači, tamo gde ima puno virusa organizam proizvodi puno antitela. Zato kod pacijenata koji su imali teško oboljenje, koji su završili u bolnici ili čak na respiratoru, a koji su sada dobro i nemaju više virus u sebi - oni sada imaju puno antitela, što je posledica intenziteta infekcije. Sa druge strane, oni koji nisu imali simptome ili su imali samo blage, kod njih intenzitet infekcije nije bio toliki da izazove značajniju imunu reakciju. To nas dovodi do onog problema ponovne infekcije gde vidimo da postoji mogućnost da se oni koji su imali blage simptome lakše ponovo zaraze.
Natalija Frojnd je tada upozorila da se korona virusa nećemo ratosiljati brzo.
Mislim da treba psihički da se pripremimo da će korona virus ostati sa nama bar u neposrednoj, a možda i u nešto daljoj budućnosti. Potrajaće nekoliko godina i možda ćemo svake zime imati epidemije. Nadam se da će do tada jedan broj ljudi steći imunitet i da će biti novih lekova i tretmana, novih načina prevencije i dijagnoze tako da možemo da živimo sa virusom.
Šef odseka za virusologiju na Medicinskom fakultetu u Hanoveru, Profesor Tomas Šulc, složio se sa Natalijom Frojnd i objasnio zbog čega Kovid 19 neće nestati.
Zato što se nismo ratosiljali ni prethodna četiri korona virusa. Vakcine protiv njih nismo napravili zato što nije vredelo ulaganja jer se ispostavilo da nisu toliko opasni. Ovaj virus je sada dosta rasprostranjen u ljudskoj populaciji, a virus možete istinski da eliminišete samo ga ostavite bez rezervoara ljudi na koje će da se prenosi. Do sada smo to uspeli sa samo dva virusa - velikih boginja, gde su lokalni karantini bili veoma strogi pa je virus izolovan. Kada u takvim okolnostima vakcinišete kompletnu populaciju, virus onda nema gde da ide i onda izumre. Kod korona virusa tokom poslednjih par nedelja pokazali smo da ne možemo u potpunosti da ga eliminišemo, osim ako nismo Novi Zeland ili eventualno Australija i neke azijske zemlje. Najbolje čemu možemo da se nadamo jeste da ograničimo i usporimo širenje virusa tako što ćemo stvoriti imunitet kod 60-70 posto populacije.
Krajem prošle godine počeli su da stižu rezultati testiranja vakcina. Najveću pažnju privukle su tzv RNK vakcije koje koriste jednu sasvim novu tehnologiju, koju je za Radio karantin objasnio Dušan Bogunović, profesor na katedri za imunologiju, pedijatriju i mikrobiologiju medicinskog fakulteta Icahn Mt Sinai u Njujorku.
„Mi pravimo vakcine kao čevečanstvo više od sto godina. Ono kako vakcine koje do sada znamo funkcionišu je da se bakterija ili virus oslabi, onda se tako oslabljeni ubrizgaju u telo i mi tako razvijamo imuni odgovor. Ova vakcina (protiv Kovida-19) je u potpunosti drugačija jer po prvi put koristi RNK kao bazu za proizvednju proteina od kojih se sam virus sastoji“, kaže Bogunović.
Jelena Petrović Berglund je doktor imunologije i radi na regulatornim pitanjima u PATH-u, međunarodnoj neprofitnoj organizaciji koja se bavi inovacijama u zdravstvenoj zaštiti, naročito za žene i decu. Ona je iznela nadu da će u nekom trenutku doći do harmonizovanog pristupa distribuciji vakcina na globalnom nivou za šta su neophodni usklađeni propisi.
„Ako je vakcina odobrena u Americi, to ne znači da ona može da se daje i u Srbiji. I tako je za svaku zemlju. To je ono čime se deo organizacije PATH bavi - da se vidi koji su to uslovi u devedeset dve zemlje sa kojima mi radimo, koji moraju biti ispunjeni da bi vakcine bile registrovane. Ono čemu se nadam, bar u mojoj oblasti regulatorne politike, jeste da će se razviti jedan harmonizovani pristup po kome ne morate da idete od zemlje do zemlje; ako je vakcina odobrena u jednoj zemlji, da onda automatski bude odobrena i u drugim zemljama, da ne morate da ponavljate istraživanja. To je ono na čemu mi intenzivno radimo poslednjih godina, i pre pandemije, ali se nadam da će posle pandemije države shvatiti razlog i korist od jednog takvog sistema po kome na svetskom nivou mogu da se gledaju rezultati ispitivanja, pre nego na pojedinačnom nivou svake zemlje“, smatra Berglund.
Portparol Svetske zdravstvene organizacije Tarik Jašarević naglasio je u razgovoru za Radio karantin da vakcinacija mora da teče simultano širom sveta ako zaista želimo da pobedimo pandemiju.
„Zemlje su suverene u tome da donose odluke koje misle da su najbolje za njihovo stanovništvo i mi možemo razumeti da vlade zemalja vide kao prioritet vakcinaciju celokupnog svog stanovništva. Ono što mi pokušavamo da kažemo je da, ne samo da to nije fer i korektno, nego u isto vreme nije rentabilno za bilo koju zemlju. Pandemija se ne može zaustaviti zemlja po zemlja, već se mora zaustaviti globalno. A da bi se globalna ekonomija pokrenula, upravo to treba uraditi – da se pandemija zaustavi na globalnom nivou. Znači, troškovi i šteta koji nastaju zbog svih restriktivnih mera koje se uvode u raznim zemljama je ogromna. I ta šteta i ti troškovi će nestati jedino kada se na globalnom planu počne suzbijati pandemija. I zaista, niko neće biti siguran, dok stvarno nismo svi sigurni“, kaže Jašarević.
Ovu pandemiju obeležile su i lažne vesti i teorije zavere - od toga da je virus napravljen u laboratoriji sa nekakvim političkim ciljem do toga da on uopšte i ne postoji. Prema istraživanju organizacija YouGov i Cambridge Globalism Project koje je obuhvatilo 26 hiljada ljudi u 25 zemalja, najviše pristalica ima teorija da je broj žrtava virusa preuveličan. To misli čak 60% Nigerijaca i preko 40% Grka, Poljaka i Meksikanaca, 38% Ameriknaca i 36% Madjara. Kada je u pitanju vakcinacija, Velika Britanija je među onim zemljama u kojima vlada najveće poverenje u vakcinu, jer samo petina Britanaca izražava sumnje da je vakcina bezbedna. Daleko više skeptika, oko trećine, ima u Nemačkoj, Italiji, Grčkoj ili Americi, a najvise su prema vakcini sumnjičavi Nigerijci i Južnoafrikanci - preko 50% stanovnika. Milena Popović iz Istinomera, jedne od organizacija koje proveravaju vesti u vezi sa pandemijom, kaže da interesi za plasiranje lažnih vesti zavise od toga ko ih plasira. U pitanju je materijalna korist medija, skupljanje političkih poena ljudi na vlasti ili zbunjenost običnih ljudi.
„Tradicionalni mediji koji koriste društvene mreže za oglašavanje i plasiranje svog sadržaja, imaju, između ostalog, i poslovni interes jer zarađuju od čitanosti, pošto se takve informacije upijaju. Kada su u pitanju javni zvaničnici, koji nažalost takođe plasiraju lažne vesti čak i kada je u pitanju zdravlje stanovništva, tu pretpostavljamo da je u pitanju dezavuisanje javnosti u cilju ubiranja političkih poena. A kada su pitanju građani, mislim da je u pitanju to što su oni nažalost zbunjeni. Svuda u svetu, ne samo u Srbiji, doživljavamo krizu institucija i manjak poverenja u ono što nam zvanične institucije pričaju i oni koji su najodgovorniji u našem društvu. Zato kada imate zvaničnike koji daju kontradiktorne informacije, njima građani s pravom ne veruju, i oni se zato hvataju za teorije zavere jer više nemaju reference kojima veruju. Činjenice su izgubile vrednost jer nas sa svih strana zasipaju lažima i zato su ljudi spremni da poveruju u neke sumanute dezinformacije jer nemaju kome da veruju“, smatra Popović.
Prema rezultatima nedavno završenog istraživanja u balkanskim zemljama, skoro 80% građana veruje u bar jednu od teorija nastalih tokom pandemije. Najviše pobornika teorija zavere ima u Albaniji i među Srbima na Kosovu. Jedna od autorki tog istraživanja, naučni saradnik Odseka za politiku i međunarodne odnose Oksfordskog univerziteta Tena Prelec, kaže da ni nivo obrazovanja stanovništva, ni podela na urbano i ruralno, kao ni starosna dob ne utiču toliko na podložnost teorijama zavere.
„Dakle, ne možemo govoriti o tome da su ljudi u našem regionu naivni ili manje pametni. Jasno je da izgleda postoji neka geopolitička podela u tome kojim teorijama zavere koje društvo naginje. Srbi, recimo, u proseku imaju benevolentniji stav prema Kini od nekih drugih država u regionu. Broj osoba koji veruje u teorije zavere u pogledu propagiranja korona virusa u kojem Kina ima ulogu glavnog negativca je manji među ispitanicima u Srbiji, nego u ostalim skupinama. Taj stav se takođe reflektuje među osobama srpske nacionalnosti u Crnoj Gori i na Kosovu. S druge strane, imamo ispitanike hrvatskog ili bošnjačkog porekla koji su naklonjeniji da gledaju na SAD u pozitivnom svetlu od ispitanike srpske nacionalnosti. To bi mogla biti refleksija intervencije SAD u ratovima devedesetih. Iako naš uzorak možda nije dovoljno veliki da bi mogli sa apsolutnom sigurnošću tvrditi, izgleda da su manjine podložnije teorijama zavere, nego etnička većina u svakoj zemlji. Skoro 94% kosovskih Srba veruje da je farmaceutska industrija stvorila pandemiju koronavirusa, dok bitno manji broj Albanaca veruje u tu teoriju. Slično je i u Crnoj Gori i u Makedoniji. To možda ukazuje da se manjinske grupe donekle osećaju obespravljenima i pokazuje manjak vere prema autoritetu“, kaže Prelec.
Njen kolega u ovom istraživanju, Direktor Centra za istočnoevropske studije Univerziteta u Gracu Florijan Biber navodi da je verovanje u teorije zavere izraženije kod onih koji su evroskeptici nego kod onih koji se zalažu za evrointegracije.
„Verovanje u teorije zavere je vezano za nepoverenje prema institucijama, prema nauci u nekoj meri, i prema evrointegracijama. Građani koji su skloni verovanju u teorije zavere manje su politički aktivni, odnosno loše su informisani o političkim okolnostima i manje veruju institucijama. Što više veruju institucijama manje veruju teorijama zavere. Teorija zavere nudi neki pokušaj da se objasni svet na veoma jednostavan način i da se odbije neki stepen [sopstvene] odgovornosti. Znači, sve se prebaci na neke moćne sile, nepoznate skupine ljudi koji kontrolišu svet, i onda vi lično niste odgovorni – ne možete da utičete na odluke, nego taj neki moćnik. I to je viđenje sveta koje ne daje poverenje zvaničnim političkim procesima, nego nekim skrivenim na koje ne mogu da utiču“, kaže Biber.
Sagovornici Radio Karantina sa kojima smo pričali o lažnim vestima slažu se da najveću odgovornost za prenošenje takvih vesti imaju društvene mreže i tabloidi, ali da su ipak lažne vesti najopasnije kada dolaze sa najviših pozicija vlasti. Jelena Zorić, novinarka televizije N1, kaže da se u Srbiji problem pojavio odmah na početku pandemije kada je na uživo prenošenoj konferenciji za novinare, na kojoj su govorili predsednik Vučić i epidemiolozi, Kovid-19 nazvan najsmešnijim virusom na svetu i kada je gradjanima savetovano da popiju rakijcu a žene pozivane da idu u šoping u Milano.
„U tom momentu mi u Srbiji nismo imali ni jedan registrovan slučaj Kovida-19, ali su širom sveta ljudi umirali. U Italiji, koja nam je veoma blizu, već je bilo katastrofalno stanje, bolnice su bile pretrpane, ljudi su umirali u bolničkim hodnicima jer nije bilo mesta i lekari nisu mogli da se snađu. A nama je tada sa zvanične konferencije iz predsedništva, od strane epidemiologa, koji je podržan od predsednika, savetovano da, ako smo žene, idemo u šoping u Italiju. Tu prvu konferenciju o Kovidu-19 je pratio jako veliki broj ljudi i taj veliki broj ljudi je dobio poruku da je reč o najsmešnijem virusu na svetu. To je čist fejk njuz. I to nije samo fejk njuz za koji možete da se izvinite i kažete da ste objavili netačnu informaciju, već je prerastao u masovnu manipulaciju građanima Srbije i od tog momenta vi imate potpunu konfuziju. Ja se i danas susrećem sa građanima koji kažu „vi sa N1 nas non-stop maltretirate da nosimo maske, da se ne viđamo s ljudima, hajde bre, ova korona je smešna“. Mi smo u Srbiji doživeli da fejk njuz dođe od najvišeg državnog organa. Posle toga vi imate užasno težak posao da to ispravljate“, kaže Zorić.
Ipak, lažne vesti i zablude o pandemiji i u novije vreme o vakcinama najviše se šire društvenim mrežama. Katarina Subašić iz novinske agencije Frans pres (AFP), koja se, između ostalog, bavi fektčekingom za Fejsbuk, kaže da postoje organizovane akcije širenja lažnih vesti, ali da je veoma teško utvrditi ko stoji iza njih.
„Mi smo stekli utisak da ima organizovanih akcija. Svi fektčekeri AFP-a su u stalnoj koordinaciji razmene informacija i došli smo do podatka da je, recimo, tekst koji je letos pročitao jedan italijanski doktor, koji je bio pun predrasuda o Kovidu i vakcini, zapravo potpuno identičan tekstu koji je u maju podelio neko drugi u Kanadi. Potpuno isti tekst se onda pojavio na poljskom jeziku, neko treći ga je podelio. Nama je to bio signal da negde postoje neke organizovane akcije ljudi koji šire te lažne vesti, ali je teško otkriti ko zaista stoji iza toga“, kaže Subašić.
Ipak, programski direktor infomativnog kanala Newsmax Adria u Beogradu Slobodan Georgiev smatra da tradicionalni mediji i novinari uopšte još uvek imaju moć da određuju šta su važne teme i vesti. Kada zaborave da su oni, a ne društvene mreže, ti koji određuju sadržaje, tog trenutka su, smatra Georgiev, izgubili bitku.
„Ako novinari misle da će samo na društvenim mrežama pronaći sadržaj kojim će puniti svoje tradicionalne medije, onda je stvar gotova. Novinari moraju da prave sadržaje. Kada imate tumor vi idete kod najboljeg hirurga, ne odete u mesaru. Isto je i u novinarstvu – ne može svako da bude novinar, ne može svako da bude medij. Nije sve vest. Mediji moraju da se bore za svoje mesto. Stvar je u tome što su se mediji u tom vremenu do pre interneta opustili, otromboljili se, jer je mesto bilo zagarantovano. Sad mesto nije zagarantovano, moraš da se boriš za svoje mesto i svoju publiku. Moraš da dođeš do svoje publike i kažeš ja sam taj, to je moj posao. Sada su čet rumovi nekadašnje kafane. Fektčeking, provera i upoređivanje podataka, navođenje relevantnih i kredibilnih izvora. To mediji moraju da znaju i to da primene“, smatra Georgiev.
Bio je ovo mali osvrt na našu drugu sezonu, na naš drugi talas borbe protiv pandemije. Radio karantin nastavlja sa radom neumorno, ali nam treba i vaša pomoć - donacije, jednokratne ili redovne. Može Paypal ili platforma Patreon; sve informacije su na našem sajtu radiokarantin.eu. Hvala vam što nas slušate, čitate i pomažete. Pozdrav.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Radio karantin se osvrnuo i na borbu protiv pandemije na Kosovu gde se pokazalo da je zdravlje gradjana uveliko podređeno politici. O odsustvu saradnje albanskih i srpskih zdravstvenih radnika za naš podkast govorila je urednica portala Kossev iz Severne Mitrovice Tatjana Lazarević koja je rekla da ne veruje u zajedničku distribuciju vakcina.
„To očekujem samo u slučaju da se na relaciji Beograd-Priština dogovore politički, ovako ne. Postoje te iznimne situacije gde ima, ako ne dobre volje, ono minimum obaveze da nešto treba da se uradi. Kad je neka nužna saradnja, kao primena zdravstvenih mera, policijski čas, kazne za maske itd, dakle, sve što je propisala kosovska vlast od mera, to se sve sprovodi i na severu“, zaključuje Lazarević.
Rada Trajković, predsednica Evropskog pokreta Srba na Kosovu i lekar u penziji rekla je za Radio karantin da je pandemija globalni problem koji bi trebalo da podrazumeva zajedničku aktivnu borbu protiv Kovida, ali da ona nije pobedila politiku i da nije došlo do približavanja bar na onoj najljudskijoj osnovi.
„Čak mi se čini da je ovog puta i udaljila [ljude]. Ako vi možete da dajete vakcine samo Srbima i to samo na određenom delu teritorije a ne i svim Srbima, imate unutarsrpsku diskriminaciju, a onda imate i tu etničku diskriminaciju - ljudi koji normalno razmišljaju ne bi nikada radili na takav način. Jer oni [vlast] potpuno ne razumeju zdravstvo i ne razumeju odgovornost prema bolesnom čoveku i prema bolesti. Vučić se mnogo hvali [da je podelio vakcine i albanskom stanovništvu] ali to zaista nema veze sa realnim životom. Ja ne znam ni da li bi albanski lideri to prihvatili, sve je to više politika nego realni život. Građani hoće da se obrate tajno, netransparentno, jedni drugima i da traže pomoć, pre nego preko institucija, prosto zato da ih ne bi označili kao izdajnike, iako je život u pitanju. Ta dehumanizacija zdravstva u političke svrhe je za mene nešto najstrašnije“, kaže Trajković.
