Radio karantin istražuje da li će nam pandemija pomoći da bolje shvatimo šta je neophodno da bi jedan zdravstveni sistem dobro funkcionisao i kako reformisati zdravstvo.
Da li je najvažnije upumpavati novac u skupu opremu, da li je važnije zadržati lekare i medicinske sestre i koju ulogu u javnom zdravlju možemo da prepustimo privatnom sektoru? Naši gosti su u Londonu, dr Ozren Tošić, specijalista javnog zdravlja, medicinski savetnik kompanije Pacific Knowledge Systems u Australiji i koordinator za reforme zdravstvenih sistema pri Evropskoj banci za obnovu i razvoj i u Beogradu dr Bojan Dereta, član organizacije Ujedinjeni protiv kovida.
Kada se procenjuje koliko se neka zemlja uspešno nosi sa pandemijom, onda nema univerzalnih parametara, ali eksperti i novinari često efikasnost zdravstva mere brojem umrlih zdravstvenih radnika. Doktor Tošić kaže da je to svakako relevantno merilo.
„Način na koji se neki zdravstveni sistem izboriosa pandemijom nije zapravo uspešnost zdravstvenog sistema, nego zemlje u borbi protiv Kovida. Zemlje poput Australije i Novog Zelanda uspele su da primene epidemiološke mere, bez učešća zdravstvenog sistema – a to je zatvaranje granica, ograničavanje kretanja, strogo pridržavanje pravilima – dakle, mere koje nemaju veze sa zdravstvom, nego sa političkom odlukom da se tome pristupi na naučni način. Tu su zemlje poput Velike Britanije pogrešile kada su mislile da je u pitanju dilema između zdravlja i privrede – ta dilema je potpuno lažna. Zdravlje i biznis moraju zajedno da idu, jer ako nema zdravlja, biznis propada“, kaže Tošić.
Kada je u masovna imunizacija, doktor Tošić kaže da se mnoga društva danas boje vakcinacije zato što mešaju javno-zdravstvene probleme sa pitanjima građanskih sloboda.
„To nije isto. Zašto onda upotrebljavamo semafore, ko meni može da kaže da ja stanem na crveno svetlo? Ali postoji javno-zdravstveni razlog zašto ja moram da stanem na crveno svetlo. Namerno karikiram da pokažem koliko je to glupo. Da pokažem da nešto za šta je utvrđeno da je spasilo stotine miliona života, nešto što je u medicini i nauci najveće istorijsko dostignuće, da sad neko kaže kako je protiv ustava ili sloboda, a da ne spominjem ove sa pričama o Bilu Gejtsu i teorijama zavere“, kaže Tošić.
On navodi Australiju kao primer zemlje koja ima veoma dobar i informatizovan zdravstveni sistem u kome se rade analize i planiraju potrebe i unapređenja sistema.
„Mi u Srbiji zaista ne znamo šta nam se dešava u zdravstvenom sistemu, koliko koja bolnica ima intrahospitalnih komplikacija, koliko je pacijenata palo u bolničkim hodnicima, koliko ih je imalo dekubitus i slično. Sve to se dešava i u Australiji, ali se zna koliko. I onda se prave planovi kako da se to smanji. U Australiji postoji idealna kombinacija američke pragmatičnosti i evropske sofisticirane svesti. Takođe je prisustna svest o javnoj, društvenoj svojini – o tome šta je moje i za šta ja plaćam porez“, navodi Tošić.
Londonski lekar kaže da je štednja definitivno, bar u Velikoj Britaniji, srozala zdravstveni sistem.
„Ja sam odmah na početku pandemije bio pozvan da učetvujem u izgradnji Najtingejla - „poljskih“ bolnica, sličnim onoj koju smo u Srbiji imali na Sajmu. Postavili smo više od šesto kreveta, svi su ostali prazni. Za svaki krevet intenzivne nege vi morate da imate obučeno osoblje – lekare, medicinske sestre. Njih nema, a nema ih zato što je država stalno pokušavala da uštedi na nečemu što je javno dobro. Srećom, pandemija je donela svest, političku svest, da je potrebno ulagati više u zdravstvo“, kaže Tošić i objašnjava da je refleksna reakcija na početku pandemije u svim zemljama bila da se izgradi više kapaciteta za lečenje.
„Mi čekamo da nam ljudi dođu da se leče, umesto da smo ulagali u sprečavanje da ljudi obole. Ja ne sporim da nam treba ulaganje u lečenje, ali paralelno s tim mora da se ulaže u prevenciju i promociju zdravlja. To će, druge strane, da smanji troškove zdravstvene nege i lečenja i u velikoj meri potrebu za specijalističkim intervencijama. Sve te intervencije - promocija zdravog života, povećanje poreza na cigarete i zašećerena pića - mnogo su jevtinije, a daju mnogo veći efekat. Dakle, nije u pitanju to da li ćemo više da plaćamo, nego da li ćemo samo glupo refleksno da reagujemo. Ne treba nam više bolnica i kliničkih centara, treba nam više primarne zdravstvene zaštite“, kaže Tošić i navodi da biznis mora da ima ulogu u promociji zdravog života.
„U interesu biznisa je da ima zdravu radnu snagu i da je održava radno sposobnom. Biznisi su prvi počeli da primenjuju preventivne mere i da se prilagođavaju novom načinu života. U Velikoj Britaniji se ljudi boje ulaska privatnog sektora u zdravstvo jer su se opekli o tzv javno-privatno partnerstvo. Kada imate ugovor između javnog i privatnog sektora, privatni sektor je uvek sposobniji pregovarač jer su motivisani ličnim profitom i imaju više iskustva u pregovaranju. U zdravstvenoj zaštiti imate mnogo stvari na kojima nemate profit, nego čak i gubite. I kada imate privatnu kompaniju koja se brine o određenim uslugama, oni će se truditi da filtriraju profitabilne usluge. Radi se jednostavno o tržišnom modelu“, kaže Tošić i ocenjuje da su, s druge strane, političari ili nesposobni, ili korumpirani, ili neznalice, a neretko i sve troje.
Tošić kaže da je veliki problem što, kao što je slučaj u Velikoj Britaniji, privatne kompanije kupuju ordinacije lekara opšte prakse.
„To su kompanije koje imaju interes profita. Tu će se isfiltrirati one usluge koje će moći da priušte ljudi koji imaju para, a oni siromašniji će lošije proći“, navodi Tošić.
Tošić, koji ima veliko konsultantsko iskustvo u zemljama koje prelaze sa planske na tržišnu ekonomiju, kaže da je u tim zemljama privatni sektor postao jači i da se razvija nekontrolisano i nekomplementarno.
„Imamo velika dupliranja u privatnom sektoru i u Srbiji, i u Kazahstanu i Belorusiji. Preko pedeset posto potrošnje u Srbiji na zdravlje ide iz džepa građana. Privatni sektor je svakako doprineo pristupačnosti zdravstvenim uslugama, ali ih je doneo onima koji to mogu da plate. U državnom sektoru nemamo dobre informacije da bi sarađivali na efikasan način sa privatnim sektorom. I sada imamo napore države da upostavi neku bolju vezu sa privatnim sektorom kroz digitalizaciju, kroz obuku menadžera, kroz obuku statističara i analitičara. Ako postoji nešto gde bih investirao i uložio napore i sredstva, to je informatizacija zdravstvenog sistema. Pritom ne mislim na digitalizaciju, koja je neophodna, nego na ljude koji se bave informacijom i proizvode informacije koje su relevantne za pacijente, ne za državu i bolnicu“, kaže Tošić i dodaje da je pandemija svakako promenila pristup zdravstvu.
„Broj virtuelnih konsultacija se umnogostručio. Nadam se da će lekcije koje smo tokom pandemije naučili da nam pomognu u nekoliko aspekata – da budemo praktičniji, a s druge strane, nadam se da će prevencija i promocija zdravlja biti mnogo više na agendi države i društva u celini. Mislim da su biznis i ekonomija shvatili koliko je zdravlje važno i da će bolje razmisliti na koji način će da doprinesu zdravlju i populacije i svojih radnika i društva u celini. Nekada je to bilo apsurdno, ali sada mislim da je budućnost zdravlja u biznisu“, zaključuje Tošić.
Beogradski doktor Bojan Dereta iz udruženja Ujedinjeni protiv Kovida kaže da je pandemija pokazala da Srbiji treba suštinska, a ne demagoška reforma zdravstvenog sistema.
„U ovakvim katastrofičnim dešavanjima prosto mora da se sluša struka. Od početka nije ispoštovan zakon. Ako se uzme u obzir i broj zaraženih i broj umrlih i način na koji sve ovo vođeno, moglo je to sve mnogo bolje da bude. Mi idemo iz talasa u talas i po meni država nije ništa naučila“, kaže Dereta.
Kada je u pitanju zastoj u vakcinaciji u Srbiji, Dereta smatra da mnogo mora da se radi na edukaciji ljudi.
„Dvadeset posto ljudi je na početku bilo spremno da se bespogovorno vakciniše, a šest posto čine pripadnici antivakcinacijskog pokreta. Znači, sve između su neopredeljeni građani koje treba ubediti. Kada građanstvo izgubi poverenje u državu i zdravstveni sistem, kada dobijate protivrečne informacije, kada na medijima sa nacionalnom frekvencijom prostor imaju stručnjaci koji govore protiv vakcinacije – to je nemerljiva šteta. Država nije smela da dozvoli da bilo ko izađe u javnost i lupa gluposti“, smatra Dereta.
On ocenjuje da nedostatak finansija nije najveći problem s kojim se zdravstveni sistem Srbije suočava.
„Zdravstveno stanje i starosna struktura stanovništva su nam među najnepovoljnijima u Evropi, a zdravstveni sistem nije efikasan. Nemamo jasnu i konzistentnu zdravstvenu politiku. Iako na papiru postoje programi za prevenciju, rano otkrivanje i lečenje malignih, hroničnih i zaraznih bolesti, oni su u stvrnosti podbacili i sprovode se fragmentisano. Građani koji plaćaju doprinose, nemaju garancije za dobijanje kvalitetnih zdravstvenih usluga. Dakle, loša organizacija i loše upravljanje sredstvima i resursima. Na papiru osiguranici imaju pravo na sve usluge, ali su im u praksi one teško dostupne ili nedostupne“, kaže Dereta.
On smatra i da bi zdravstveni sistem u Srbiji trebalo organizovati tako da njegovi nosioci budu lekari opšte prakse, odnosno, izabrani lekari.
„Lekar opšte prakse može da pokrije do osamdeset posto potreba svih pacijenata. To što primarna zdravstvena zaštita nije temelj zdravstvenog sistema je pogrešno, štetno i skupo, jer je dokazano da ona na najracionalniji način zbrinjava većinu zdravstvenih potreba stanovništva“, kaže Dereta i navodi da je još jedan od razloga za loše stanje u zdravstvu nedostatak svesti o važnosti prevencije.
„Prevencija kod nas ne postoji – formalno da, suštinski ne, a potpuno je jasan značaj, naročito imajući u vidu jezivu statistiku koju naša zemlja ima kada su u pitanju previnibilne bolesti – hronične, zarazne i maligne bolesti. Takođe, važan je i visok stepen zdravstvene neprosvećenosti našeg stanovništva, loša zdravstvena kultura. Mi smo stava da je neophodno uvesti zdravstveno obrazovanje u škole. Ulazak privatnog sektora u zdravstveni sistem u Srbiji bi bio odličan jer bi značio veći stepen konkurencije u obezbeđivanju i kvalitetu pružanja usluga i obezbedila bi se efikasnija upotreba resursa i sredstava. Vi trenutno ne znate šta za vaše zdravstveno osiguranje možete da dobijete“, kaže Dereta.
Na pitanje zašto se deca u Srbiji leče preko SMS poruka, Dereta kaže kako misli da građani time kupuju sebi mir.
„Neretko ti isti građani ne smeju da učine ništa u svojoj mikro sredini, već ćute i gledaju u pod, a te SMS akcije su im neka vrsta ventila. Takođe, ja sam mišljenja da bi koje ministarstvo, fontana, džip ili sprat manje [omogućili] da nekim mališanima damo šansu da porastu. Ne znam zašto se deca leče SMS-om. Imamo budžetski fond, imamo RFZO, jedino što mi je preostalo da zaključim je da državi nije previše stalo“, smatra Dereta.
