Nestanak dvogodišnje Danke Ilić u istočnoj Srbiji duboko je potresao javnost u Srbiji. Policija je posle više dana istrage saopštila da je devojčica ubijena. Uhapšeni su osumnjičeni počinioci, a nešto kasnije i njihovi navodni saučesnici, ali telo Danke Ilić u trenutku objavljivanja ovog podkasta još uvek nije nađeno.
Nestanak devojčice Danke bio je povod da policija u Srbiji po prvi put upotrebi sistem Amber Alert ili Pronadji me i apeluje na građane preko SMS poruka da se jave ako imaju bilo kakve informacije o Danki. Ovaj sistem smatra se efikasnim instrumentom za pronalazak nestale dece. Nastao je 1996. u Sjedinjenim Američkim Državama, a nazvan je po devetogodišnjoj devojčici iz Teksasa, Amber Hagerman, koja je oteta i surovo ubijena. Sistem funkcioniše tako što se u slučaju nestanka deteta informacija širi putem notifikacija na mobilnom telefonu, interneta, objava na televiziji, radiju, bilboardima, ekrana na bankomatima i autoputevima – sve u cilju da informacija o nestalom detetu dođe do što većeg broja građana koji će zapamtiti lice deteta i potencijalno ga uočiti ili imati validne informacije koje policiji mogu da pomognu u potrazi.
Ovaj sistem, uz određene varijacije, koristi se i u mnogim evropskim zemljama. U Americi se objave puštaju u javnost samo ako postoji osnovana sumnja da je nestalo dete oteto i da mu je život ugrožen. Prema rečima Roberta Huvera iz Nacionalnog centra za nestalu i eksploatisanu decu u Americi, oko 95% Amber alert slučajeva reši se u roku od 72 sata. Ali, da li je baš tako?
Jedan od kritičara Sistema Amber Alert je i vanredni profesor krivičnog prava na univerzitetu u Rinu u Nevadi, Timoti Grifin, koji je gost ovog Radio karantina. On smatra da sistem nije efikasan u rešavanju otmica kada je život deteta ugrožen, kao I da oduzima policiji dragoceno vreme i resurse. Grifin za naš podkast objašnjava kako je sistem pokrenut u Americi.
„Sistem je uveden prvo u Teksasu 1996, nakon otmice i ubistva Amber Hagerman. Bio je to jedan od najtežih zločina u američkoj istoriji za koji ja znam. Zaista stravična otmica deteta, seksualni napad i ubistvo, koji su ostavili dubok trag na celu državu, a pre svega region Dalasa. I jedna slučajnost, ja sam par godina kasnije baš tu živeo, na pola milje od mesta zločina. I onda je posle zločina neka žena, ako se ne varam, pozvala jednu radijsku emisiju i pitala kako to da nemamo nikakav sistem koji bi policiji dao pristup medijima da obaveste javnost. I onda sam ja skovao izraz elektronski goniči, koji se odnosi na ljude koji učestvuju u potrazi za nestalim detetom. I to je sve zvučalo veoma logično pa je sistem uveden i kasnije proširen pod predsednikom Bušom mlađim; tada je praktično sistem proširen na celu zemlju. Formiran je Nacionalni centar za nestalu i eksploatisanu decu, koji prikuplja podatke iz svih država i ima koordinacionu ulogu. Ali, nadležnost za izdavanje objava mislim da je ipak i dalje na saveznim državama, dok se federalna policija uključuje po potrebi.“
Griffin kaže da su kriterijumi za objavu nestanka deteta manje-više svuda isti – nestalo dete ispod 18 godina starosti, dokazi da je dete na bilo koji način ugroženo i informacije koje mogu da dovedu do akcije, odnosno, nekakav opis otmičara, registarske tablice sa njegovih kola, kao i opis žrtve. U Srbiji, međutim, objava nije sadržavala podatke o mogućem otmičaru. Grifin navodi da u Americi postoje razlike u kulturi pristupa ovim objavama i zavise od toga koja konkretno institucija ih izdaje.
„To je jedan ljudski proces u kojem odluke moraju da se donose brzo, tako da su razlike u pristupu neizbežne. Ne sećam se da sam video objave koje pokrivaju celu teritoriju SAD, uglavnom su ograničene na one države gde se sumnja da otmičar i žrtva mogu da budu“.
Kada govori o uspešnosti ovih objava, Grifin kaže da je zaključak kompleksniji nego što izgleda. Iako je stepen pronalaženja i vraćanja dece kući između 95 i 98 procenata, istina je da sama objava u tome nije odigrala nikakvu ulogu.
„Ne postoji direktna veza izmedju puštanja objave i pronalaska deteta. Da vidimo to na primeru nestale devojčice u Srbiji, koji je naravno velika tragedija zbog čega srpskom narodu upućujem saučešće. Kako su počinioci na kraju pronadjeni? Da li zahvaljući objavi? Ne, već zahvaljujući fantastičnom radu Srpske policije. E, upravo to se dešava u ogromnoj većini slučajeva gde je puštena objava. Policija je obično brža u rešavanju slučaja nego bilo koji tragovi koji stižu zahvaljujući objavi. To znači da uspešnost u pronalaženju dece nije isto što i uspešnost objava. Te objave su uspešne samo ako dovedu do pronalaženja deteta. U srpskom slučaju vlast se nadala da će joj neko reći da je negde video dete, pa da redovna policija onda odjuri na to mesto ili da se pošalje specijalci ako je operacija opasnija. Tamo gde ove objave daju rezultate jeste na primer ako građanin nazove policiju i kaže, video sam kola sa tim i tim tablicama. Ili nazove policiju i kaže, evo me sedim u restoranu i vidim majku i dete koje tražite. Po mojoj proceni, to se dešava u nekih 25% slučajeva, mada mislim da je manje od toga.“
Koliko ovakvih poziva policija dobije i koliko oni usporavaju policijski rad na terenu je podatak koji u slučaju nestale Danke Ilić nemamo. Grifini kaže da je to pitanje koje se ne istražuje dovoljno.
„Moj utisak je da se policijski šefovi, kada čuju da je neko dete nestalo, strahuju od objave i nadaju se da neće biti ispunjeni kriterijumi za njeno puštanje. Oni znaju da čim krene objava ljudi žele da pomognu, jer svi mi hoćemo da pomognemo deci. I onda svako živi na ovom svetu krene da zove policiju i da je zatrpava beskorisnim stvarima. Tako je u 99% slučajeva. Daću vam primer. Imali smo slučaj u Kaliforniji gde je upotrebljen Amber Alert kada je tip ubio celu porodicu osim ćerke sa kojom je imao seksualne odnose iako je ona bila maloletna. Kada pustite Amber Alert u Kaliforniji, to onda vidi 40 miliona ljudi. Policija je dobila hiljade i hiljade poziva, među kojima su bilo i nekoliko onih sa natprirodnim moćima da vide gde je nestalo dete. To je problem koji treba mnogo dublje istraživati. Vi ste u Srbiji imali čoveka koji je prijavio da je nestalu devojčicu video u Austriji. On je postupio fenomenalno. I šta se desilo? Ispostavilo se da je pogrešio, a silno policijsko vreme i resursi su potrošeni na taj pravac istrage. Ključna stvar kod ovakvih objava je ovo: ako otmičar deteta nije imao nameru da to dete ubije ili povredi, efekat objave je zapravo mali jer u najvećem broju slučajeva policija sama uspe da reši problem. A objave služe da vlasti pokažu kako preduzimaju sve što mogu pa ako ne uspe, da na kraju kažu - mi smo dali sve od sebe, nemojte nas da krivite.“
Grifin navodi da je opsežna studija utvrdila da je 75% dece u slučajevima kada je pušten Amber Alert bilo ubijeno u roku od tri sata nakon otmice, najčešće već u prvih sat vremena.
„Ako malo razmislimo o tome, videćemo da je logično jer ti predatori i psihopate, koliko god bili zli, postupaju racionalno, bar iz njihove perspektive. A to znači da ako su već rešili da izvrše ovakav jedan zločin, onda znaju da treba da ga izvrše brzo. I da se onda posvete uklanjanju tragova. U ovakvim slučajevima vreme je ključni faktor. Amber Alert je inspirisan jednim baš takvim slučajem, otmicom Amber Hagerman. U takvim slučajevima, zločin može da se spreči samo ako policija reaguje veoma brzo. Analizirao sam preko 2000 slučajeva i video da su šanse za pronalaženje deteta koje je oteo predator praktično - nula. Za to nije kriv Amber Alert. Jednostavno, takva je priroda zločina. Broj dece spašene od smrti puštanjem u javnost objave o nestanku je - skoro pa nula. Ali, kada ja kritikujem Amber Alert, onda dobijam negativne reakcije jer, bože moj, pa kod od nas ne želi da spasimo nestalo dete. I onda ja ispadam neki zlobnik koji tvrdi da je to sve jedan teatar za kontrolu kriminala, kako ga ja nazivam. A ja sam akademik. Moj posao je da prenosim ono što podaci pokazuju, a podaci nam pokazuju ovo što sam rekao. U Srbiji kao što vidimo objava nije rešila ništa jer sada imamo istragu o ubistvu i policija više ne pokušava da nađe i spasi dete. Policija sada pokušava da privede počinioce pravdi.“
