Migrantska dilema nakon odlaska u penziju - gde provoditi penzionerske dane. U ovoj epizodi bavimo se time šta su želje, a šta realnost.
U ovoj emisiji, u serijalu o emigracijama, pričamo o onoj sunčanoj jeseni života, o dilemi migranata - gde se penzionisati. Obično se misli da migranti žele penzionerske dane da provedu u rodnoj zemlji jer ipak su im tu koreni. Neki su tokom radnog veka ulagali u rodni kraj, zidali kuću za sebe i eventualno decu i unuke, u rodnom selu.
Kada pričamo o migracijama ljudi starijeg doba, tu postoje dva fenomena. Jedan je relativno nov, a to su penzioneri koji se po prvi put sele u novu zemlju pre svega zato što tamo očekuju udobniji život u sredini koja ima bolju klimu i jeftinija je. To su oni tipični penzosi sa severa Evrope koji odlaze u Španiju, Portugaliju ili Francusku, odnosno Amerikanci sa severa koji odlaze na Floridu. Drugu grupu čine oni koji su recimo sa juga i istoka Evrope odlazili na sever i zapad. Tu imamo one koji su rešili da ostanu u novoj zemlji, one koji su jedva cekali da se vrate u rodni kraj, i one koji su to uradili pa se razočarali i otišli natrag. Njih istraživači zovu jo-jo migranti. Na kraju, postoje i one koji ne žele da ruše mostove iza sebe i pokušavaju da žive i u staroj i u novoj zemlji, dok mogu. To su oni koji se u literaturi nazivaju “treća opcija” ili “izbor na pola puta”.
Naš gost je Živoslav Miloradović, nekada novinar i urednik lokalnog lista u Pančevu. On je sa porodicom pre skoro 30 godina otišao u Italiju, počeo, kao i većina nas, od pocetka, i penzionisao se nedavno. Kaže da je bio primoran da se vrati, ili kako on kaže, ode u Srbiju jer od njegove penzije on i supruga tamo mogu pristojno da žive, dok u Italiji to ne bi mogli. Ipak, vreme provide malo tamo, malo ovamo. Aleksandar Kocić razgovarao je sa Miloradovićem dok je bio kod sina u Veroni.
