Nastavljamo priču o nauci i politici i poukama koje smo izvukli za godinu i po dana od početka pandemije. U Njujorku Svetlana Gavrilov i Neven Anđelić u Londonu.
Svetlana Gavrilov kaže da je i u naučnom svetu glavno pitanje je šta je potrebno tržištu.
„Čak i u medicinskom smislu, ukoliko za određenu bolest ne postoji lek, a od te bolesti boluje veliki broj ljudi, onda je to veliki zamajac da se za tu bolest nađe lek. Tako da se kapital sa jedne strane promoviše i podržava istraživanja u smislu pronalaženja novih lekova za bolesti koje su velike, ali sa druge strane to ostavlja na cedilu ljude koji boluju od takozvanih retkih bolesti, gde se farmaceutskoj industriji ne isplati da pronađe lek za bolest od koje na svetu boluje pet hiljada ljudi. I tu su se stvari polako promenile, zato što postoje kompanije koje su se usmerile baš na te retke bolesti, jer kada saberete koliko na svetu ima ljudi koji boluju od retkih bolesti u stvari njih ima puno. Tu je taj balans pomeren i zahvaljujući veštačkoj tehnologiji, mašinskom učenju, sada se polako pojavljuju neke druge metode za pronalaženje drugih lekova, gde se lekovi koji su već napravljeni se ponovo testiraju, ne bi li se uhvatila veza sa nekom bolešću za koju taj lek nije prethodno bio isproban“, objašnjava Gavrilov.
Ova kriza nam je pokazala da bez jake intervencije država, bilo da je ta država autoritarna ili demokratska, ne možemo da se izborimo sa ovakvim krizama. Američka farmaceutska industrija je dobila ogroman novac od države, slično je u Velikoj Britaniji, i, naravno, u Rusiji i Kini. Gavrilov smatra da je podrška države naučnicima neophodna.
„Bez podrške koja naučnicima dolazi od države, konkretno u Americi od Nacionalnog instituta za zdravlje, koji je glavni finansijer akademskih naučnih projekata, ja mislim da bi sve otišlo u sunovrat. Mislim da su tu klice nove nauke i svega onog što bi moglo da bude, taj vizionarski pristup u nauci i država mora da interveniše i ulaže u nauku, čak i u onim slučajevima kad nije očigledno zašto će se to u narednih, deset, dvadeset, pedeset godina primeniti. Konkretno primer je nova vakcina koju je napravio Fajzer i Moderna koje su zasnovane na RNK tehnologiji i sada se razmišlja o tome da se da po sličnom principu naprave lekovi za neke druge bolesti“, kaže Gavrilov.
Pre godinu dana sa profesorom Anđelićem razgovarali smo o tome kako ovakve vanredne situacije pogoduju vlastima da ograničavaju ljudska prava. On kaže da postoje zanimljive analize koje ukazuju na suspenzije prava u mnogim držvama.
„Međunarodni komitet za neprofitno pravo ima zanimljive nalaze u kojima govore da su najmanje 83 svetske vlade iskoristile ovu pandemiju da opravdaju ukidanje nekih osnovnih ljudskih prava, kao što su sloboda govora i političkog organizovanja. Mediji su bili zabranjivani, ljudi su bili dugo zatvarani, recimo, u Kini, Bangladešu, Egiptu. Od evropskih zemalja u Srbiji i Ukrajini je primenjivana sila prema nad ljudima koji su tokom pandemije kritikovali politike svojih vlasti prema pandemiji. Mnoge vlade su koristile neopravdana hapšenja i pritvaranja, tu je recimo i Crna Gora. Kada je cenzura u pitanju tu bi smo mogli dodati i Kosovo. Mađarska je u svemu tome veoma prisutna. U takvim reakcijama odražava se karakter režima koji je svakako postojao i sada je ovo samo nova prilika da se takva vrsta režima zacementira i da se reši nekih političkih protivnika kojih se u normalnim okolnostima nije mogla rešiti. Neke suspenzije su se dešavale i u liberalnim demokratijama – vlada Borisa Džonsona je uspela da provuče neke zakonske odredbe kroz parlament, one koje bi u redovnim okolnostima teško prošle, a koje vladi daju veća ovlašćenja. To ćemo tek videti kada se mediji budu ponovo fokusirali na kritiku društva i kontrolu i upućivanje javnosti u to šta politička elita radi“, smatra Anđelić.
Pravo na zdrav život, na pristup javnim uslugama i socijalnoj zaštiti spadaju u osnovna ljudska prava. Anđelić ne smatra da nas je pandemija približila ostvarenju tih prava i navodi britansku Nacionalnu zdravstvenu službu.
„Ideološki koncept trenutne vlade je libertarijanski - znači, što manje regulacija, što manje mešanja u biznis, privatizacija svega - i krenulo se sa privatizacijom javnog zdravstvenog servisa. On će nažalost uskoro biti stvar prošlosti, zavisićemo od tih nekih ličnih osiguranja, zdravstvenih i penzionih i to je neka budućnost u kojoj će oni manje uspešni imati i kraće živote. I postoji još nešto, ljudska sebičnost i licemerje - ja kritikujem ovaj neoliberalni sistem, ali isto tako želim da akcije firme u kojoj je moja penzija rastu i time, zapravo, pomažem da se taj neoliberalni koncept ne menja“, kaže Anđelić.
Jedan od razloga zašto je u prvom talasu pandemije jako puno ljudi u Americi umrlo je velika neorganizovanost i neusklađenost zdravstvenih službi, ocenjuje Svetlana Gavrilov i kaže kako se nada da je većina ljudi shvatila da je univerzalni zdravstveni sistem nešto što je preko potrebno.
„Da li će se i kako to realizovati, ne znam. Ja radim sa puno kolega koji su, kao i ja Evropljani, i bez obzira na broj godina provedenih s ove strane okeana, mi smo i dalje u šoku kako američki zdravstveni sistem ne funkcioniše. Ali se pribojavam toga da li ćemo kroz ovakvo zdravstveno osiguranje biti podeljeni na građane prvog i drugog reda, kao što sada svet teži tome, da ljudi budu podeljeni na vakcinisane i nevakcinisane“, kaže Gavrilov.
Kada je u pitanju prvenstvo prava na očuvanje zdravlja i života, koje, dakle, uključuje i obavezno nošenje maske, strogo pridržavanje mera i vakcinaciju, u odnosu na druga prava koja se tiču slobode izbora, Anđelić smatra da se pokazalo da samodisciplina ne funkcioniše i da je neophodno da država uskrati neka od tih prava i ograniči ih na određeni vremenski period.
„Ja sam veoma kritičan prema britanskoj vladi, ali mi se sviđa kako su oni implementirali ta ograničenja. Dakle, nije bilo policijskog časa kao u mnogim državama, policija nije patrolirala ulice, već je bila preporuka da ljudi izlaze jednom ako moraju. Ja jesam za intervenciju države, u smislu obaveznog nošenja maske, dakle, da se implementira odluka koja je donesena od strane političke vlade, na osnovu saveta koji je došao iz profesionalne, zdravstvene struke“, ocenjuje Anđelić.
Svetlana Gavrilov smatra da bi sa naučnog gledišta vakcinacija bi trebalo da bude obavezna, ali da bi iz ugla ljudskih prava ona bi trebalo da bude dobrovoljna. Ona kaže i da je novčano stimulisanje ljudi da prime vakcinu pogrešno.
„Trebalo bi da radimo na edukaciji. Mislim da je problem to što je znanje vezano za prirodne nauke, svuda u svetu, na jednom sniženom nivou i mislim da škole danas, uopšteno gledajući, ne pripremaju ljude da imaju dovoljno informacija da donose odluke koje su u vezi sa njihovim zdravljem. Trenutno je najvažnije ugasiti požar što pre, treba raditi na tome da što više ljudi bude spremno da se vakciniše. Nisam sigurna koliko nam je vremena ostalo, jer svaki izgubljeni dan je dan koji mi poklanjamo virusu i dajemo mu šansu da ponovo mutira. Nedavno sam na društvenim mrežama pročitala da ono što je nekada bila jedinica iz biologije, hemije i fizike se sada zove pravo na svoje mišljenje. Ja sam naravno vakcinisana, jedva sam dočekala primim vakcinu i bez obzira što nisam dobila nikakvu novčanu nadoknadu osećala sam se kao milion dolara. U mešuvremenu sam dobila i drugu dozu sa nekim blagim posledicama, kao što su malaksalot i zamor koji su trajali dvadeset četiri časa“, kaže Gavrilov.
Anđelić dodaje i da bi uvođenje obaveznog vakcinisanja bilo bi kršenje ljudskih prava.
„Ljudi se sećaju kako se sedamdesetih godina u veoma kratkom roku u Jugoslaviji svo neophodno stanovništvo vakcinisalo i zaustavila pandemija variole vere. Ali ta država nije bila demokratska i mnoga prava su bila ugrožavana ili nisu bila prisutna. Da, treba ljudima ostaviti slobodu, ali ne treba ostaviti slobodu kojekakvim ljudim bez znanja da utiču na javno mnjenje. Veliki broj ljudi je stradao zbog širenja dezinformacija. Moje lično iskustvo je da sam vrlo teške dane proživeo posle prve doze vakcine, ali mi je bilo zadovoljstvo proći i kroz to. Naravno da mi je želja da se što više ljudi vakciniše, jer je samim tim i moj život sigurniji“, kaže Anđelić.
