Kako se Kosovo nosi sa pandemijom Kovida 19, kakvo je poverenja građana u vlast i lekare i da li je aktuelna zdravstvena kriza dovela do približavanja Srba i Albanaca na Kosovu. Gosti Aleksandra Kocića su - u Severnoj Mitrovici urednica portala Kossev Tatjana Lazarević, u Južnoj Mitrovici profesor političkih nauka i politički komentator Nedžmedin Spahiu i u Gračanici predsednica Evropskog pokreta Srba na Kosovu i lekar u penziji Rada Trajković.
Srpski zvaničnici tvrde da je situacija u zdravstvenom sistemu na severu Kosova pod kontrolom iako su bolnice pune. Tatjana Lazarević kaže da u Severnoj Mitrovici problem nisu ljudski resursi i logistika, već mali broj testova.
„Prema onome što sam čula od ljudi sa kojima sam razgovarala, a koji su prošli kroz Kovid sistem, to je dosta dobro organizovano i sistem je razrađen, ima kapaciteta i dovoljno respiratora. Usko grlo je u broju testova. Nedavno smo imali reportažu iz Leposavića gde ljudi kažu da ne smeju da šalju više od petnaest uzoraka dnevno u Mitrovicu, a u redovima bude više desetina ljudi. Gužve su, čeka se i ispred ambulanti i PCR laboratorije“, kaže Lazarević.
Zdravstveni sistem u srpskim opštinama na Kosovu integrisan u srpski zdravstveni sistem. Lazarević kaže da je najveći problem u tom smislu dopremanje lekova i medicinskog materijala.
„Vi unazad pet godina ne možete na recept da kupite ni jedan lek u državnoj apoteci i tu je razvijena jedna nenormalna praksa koja deluje kao normalna situacija, a to je da se ide u obližnju Rašku i da se ti lekovi tamo podižu na recept. Zato su ovde vrlo važne privatne apoteke u kojima na državni recept ne možete ništa da dobijete, sve kupujete, i interesantno je da su njihovi redovni kupci i Albanci sa juga. Zato što su dobro snabdevene, veruje se lekovima sa srpskog tržišta i jevtiniji su“, kaže Lazarević.
Kada je situacija u srpskim opštinama koje nisu na severu Kosova u pitanju, Lazarević kaže da na papiru postoji zdravstveno osoblje koje se plaća iz kosovskog budžeta, ali da oni ne rade.
„Tu je stotine ljudi na spisku kao kosovski zdravstveni kadar u srpskim sredinama, kao i školski i opštinski kadar. To su ljudi iz tri branše koji primaju novac i ne idu na posao, što će vlasti demantovati i reći da nije tačno, ali jeste tačno. I to su ljudi koji ne moraju biti članovi SNS-a i Srpske liste, ali oni znaju da je njihova dužnost da kada ih pozovu, oni idu da glasaju. Srpska lista je kosovska varijanata SNS-a i oni moraju da budu lojani lokalnoj vlasti. To se ne krije i oni su ponosni da su deo SNS-a“, navodi Lazarević. Ona kaže da u institucionalnom smislu saradnja između srpskih i albanskih zdravstvenih radnika ne postoji uopšte i da ne očekuje da će vakcine koje stignu u Prištinu biti distribuirane u Severnu Mitrovicu.
„To očekujem samo u slučaju da se na relaciji Beograd-Priština dogovore politički, ovako ne. Postoje te iznimne situacije gde ima, ako ne dobre volje, ono minimum obaveze da nešto treba da se uradi. Kad je neka nužna saradnja, kao primena zdravstvenih mera, policijski čas, kazne za maske itd, dakle, sve što je propisala kosovska vlast od mera, to se sve sprovodi i na severu“, zaključuje Lazarević.
Politički analitičar iz Južne Mitrovice Nedžmedin Spahiu ocenjuje da je kosovska vlast previše fokusirana na predstojeće izbore i da zapostavlja pandemiju.
„Kosovske vlasti se sa pandemijom bore loše, nespretno i u stihiji. Postoje neke vladine mere, koje samo štete ekonomiji i ne služe očuvanju zdravlja ljudi. Ljudi se ne paze, društvo je nedisciplinovano. Bolnice rade, ali su u očajnom stanju, tako da teški slučajevi umiru. Mere se ne poštuju – imate, recimo, prenatrpane kafane u kojima ljudi sede bez maski, sede jedni do drugih na ulicama bez maski“, kaže Spahiu.
On navodi da, kada su u pitanju podaci o broju žrtava pandemije na Kosovu, Institut za javno zdravlje objavljuje one podatke koje ima, ali da je veliki broj ljudi koji su oboleli ili već ozdravili, a koji se ne prijavljuju institucijama. Spahiu kaže da se vlast na Kosovu realno time i ne bavi.
„Nedavno sam zvao poznanika sa kojim igram šah da pitam zašto ne dolazi, rekao mi je da dve nedelje ne računam na njega, da je oboleo od Kovida. Nakon što se nije pojavio još neko vreme posle te dve nedelje, pozvao sam ponovo i njegova supruga mi je rekla da je on preminuo. Dakle, ljudi odlaze i niko o tome ne priča. Ljudi se više bave politikom i sportom. Moj utisak je da se vlasti ne bave pandemijom i da kopiraju mere koje neke druge vlade sprovode. Oni su više uključeni u borbu za vlast. Televizije prenose samo političke debate, a izveštaji o pandemiji su na nivou crne hronike“, navodi Spahiu.
Rada Trajković kaže da je situacija na celom Kosovu teška, uključujući i srpske enklave.
„U Gračanici je to uglavnom ruralno stanovništvo, koje je kulturološki usmereno na druženje i vrlo teško se odvikavaju od toga da provode vreme zajedno i da idu na posao. U okviru jedne male sredine, s obzirom da je to enklava, ta usmerenost jednih na druge je velika i veliki je rizik za inficiranje ljudi. Ma koliko činili na edukaciji u poštovanju pravila, kao što je nošenje maski i držanje odstojanja, to za jednu ruralnu sredinu predstavlja veliki problem. Toliko da je Gračanica bila proglašena za „crnu zonu“ u smislu broja obolelih“, kaže Trajković.
Ona napominje da su institucije koje vode računa o brojkama odvojene i da srpska i albanska strana nemaju aktivnu saradnju koja bi podrazumevala zajednički izveštaj o stanju pandemije na tom prostoru.
„Svako vodi neku svoju statistiku i zbog prilične neorganizovanosti ne verujem u potpunu tačnost tih podataka. Ono što zabrinjava je da smo imali obolevanje i smrt nekoliko vrsnih lekara, što zapravo govori o lošem odgovoru u smislu organizacije i borbe protiv Kovida“, kaže Trajković.
„Region Kosova je podeljen u nekoliko centara prema kojima se bolesnici usmeravaju. Recimo, oni sa severa Kosova obično se šalju prema Kraljevu. Sada je vlada Srbije odredila da Niš bude centar gde će se svi pacijenti sa Kosova usmeravati. Centralna regija generalno je usmerena prema Nišu i Beogradu, a Pomoravlje prema Vranju, i sada i prema Nišu.“ Trajković navodi da to tako funkcioniše već dvadeset godina, s obzirom da KBC u Prištini, koji je centralni za Kosovo, već dvadeset godina nije mesto na kome se zajedno leče Srbi i Albanci, prosto zato jer tamo Srbi i Albanci ne rade zajedno.“
Trajković navodi da je nekih desetak Srba sa severa primilo vakcinu, koja je na Kosovo stigla na ilegalan način. Ona objašnjava da se na severu Kosova mnoge stvari, kao snabdevanje medicinskom opremom i lekovima, odvija preko alternativnih prelaza, jer je, kako kaže, legalna procedura komplikovana.
„Morate da se obratite ministarstvu zdravlja Kosova, onda da vam odeljenje za lekove odobri uvoz lekova što nekada traje jako dugo, nekada se i namerno prolongira i onda se koriste ti alternativni prelazi da se snabde sever Kosova lekovima. Njima je lako, ali je problem nama u enklavama gde je to prosto nemoguće, jer treba da pređete četrdeset kilometara u teritoriji pod potpunom kontrolom Albanaca. Tako da smo imali neku vakcinaciju na severu i nakon toga je nastao veliki politički problem – institucije u Prištini su se pobunile zato što su te vakcine ušle na sever, pa su Srbi autobusima prevoženi da revakcinaciju prime u Raškoj. Tako da je srpska država napravila problem – umesto da dođe do dogovora između rukovodstava Prištine i Beograda - jer ipak pandemija je, nije nešto što ugrožava samo jedne ili druge – srpska država je pre svega napravila diskriminaciju unutar sopstvene zajednice. Mi u enklavama nismo primili vakcinu, a drugo, napravila je međuetničku tenziju. To je pre svega dehumanizacija ljudi koji su potencijalni pacijenti. Ja mislim da je to trebalo, s obzirom da je dole i međunarodna zajednica, da se uradi na jedan mnogo korektniji način i da vakcina bude dostupna ili svima ili nikome“, kaže Trajković.
Trajković kaže da apsurdna situacija u kojoj ljudi po zdravstvene usluge, umesto u Prištinu, idu u Kuršumliju, Niš ili Vranje, traje već dvadeset godina.
„Onog trenutka kada su klinički centri i bolnice u Prištini potpuno ispražnjeni od Srba, kada je čovek bolestan, on želi da vidi lekara kome veruje. Ako misli da u toj instituciji ima ljudi koji su nedobronamerni, oni ne vole da idu. Nekada smo mi Srbi i Albanci zajedno radili i nakon rata meni su Albanci iz Prištine često slali svoje slučajeve, a ja sam isto tako kod svojih kolega za koje sam znala da su eksperti slala pacijente u Prištinu. Kako vreme odmiče, generacija tih lekara je penzionisana, mladi lekari nemaju nikakav međusobni kontakt i oni ne znaju ko je kakav ekspert i ko može da da odgovor na bolesti na koje se pacijent žali“, kaže Trajković.
Ona kaže da je pandemija globalni problem koji bi trebalo da podrazumeva zajedničku aktivnu borbu protiv Kovida, ali da ona nije pobedila politiku i da nije došlo do približavanja bar na onoj najljudskijoj osnovi.
„Čak mi se čini da je ovog puta i udaljila [ljude]. Ako vi možete da dajete vakcine samo Srbima i to samo na određenom delu teritorije a ne i svim Srbima, imate unutarsrpsku diskriminaciju, a onda imate i tu etničku diskriminaciju - ljudi koji normalno razmišljaju ne bi nikada radili na takav način. Jer oni [vlast] potpuno ne razumeju zdravstvo i ne razumeju odgovornost prema bolesnom čoveku i prema bolesti. Vučić se mnogo hvali [da je podelio vakcine i albanskom stanovništvu] ali to zaista nema veze sa realnim životom. Ja ne znam ni da li bi albanski lideri to prihvatili, sve je to više politika nego realni život. Građani hoće da se obrate tajno, netransparentno, jedni drugima i da traže pomoć, pre nego preko institucija, prosto zato da ih ne bi označili kao izdajnike, iako je život u pitanju. Ta dehumanizacija zdravstva u političke svrhe je za mene nešto najstrašnije“, kaže Trajković.
