Balkan: Lični umesto državnih interesa

U drugom delu razgovora, balkanolog Miguel Roan govori o tome kako vidi budućnost Balkana, šta zemlje u regionu mogu da nauče od Španije i zašto su ljudi u regionu velikim delom pesimisti. Španac iz Galicije koji je u Srbiju došao pre skoro dvadeset godina, Roan vidi Balkan kao region sa potencijalom, ali kome je potrebno dosta vremena da taj potencijal razvije.

“Promene koje su se desile u Srbiji nisu bile baš prava revolucija. Više je to bio puč, nego proces demokratizacije. I zato su ljudi kasnije postali razočarani u demokratiju, jer se istinska demokratska promena nije ni desila. To je bila promena u eliti. I dodatni problem je što ovaj deo Balkana uvek kasni. Ili zbog ekonomske krize, ili arapskog proleća, Brexita ili zbog rata u Ukrajini - Balkan nije bio prioritet. I od 2014. godine to se vidi po različitim indikatorima – sloboda medija je pala, korupcija je porasla, i započelo je intenziviranje autoritarnih vladavina u regionu.“ 

Roan kaže kako razume da su ljudi, naročito oni proevropski nastrojeni, razočarani. Navodi da je problem je to što je za zapad prioritet u regionu stabilokratija, odnosno, stabilnost a ne  promovisanje reformi koje su ključne za poboljšanje političke situacije na Balkanu.

„Lako je kritikovati ponašanje političara od 2014. naovamo, ali su oni uvideli da su situacija u Ukrajini, Kini ili pandemija, važniji od situacije na Balkanu. Kada EU odstupa od svojih principa dugoročno to ima negativne posledice. Mi sada na Balkanu imamo dosta lidera koji nisu proevropski nastrojeni. Imamo situaciju u Bosni koja trideset godina posle rata nije potpuno rešena. Imamo i stanje u srpskim medijima koje od raspada Jugoslavije nikada nije bilo gore nego sada. I imamo dosta lidera, ne samo na Balkanu, nego i šire, koji nemaju jasan stav prema Putinu. Sve je to posledica odstupanja od vrednosti evropskih demokratskih principa.“

Roan smatra da ne postoji rešenje za Kosovo dok obe strane ne daju nešto od sebe i da ti ustupci moraju biti suštinski.

„U Srbiji je trenutno 70 procenata građana protiv nezavisnosti Kosova. I nije važno da Srbija samo prizna nezavisnost Kosova, nego da to priznanje donese i ustavne promene. To je, dakle, komplikovan proces i ukoliko Srbija ne bude dobila nešto zauzvrat, taj ceo proces će biti u stagnaciji. To šta Španija misli nije ključno, jer je Srbija pokazala da je spremna da bude potpuno sama što se tiče odnosa sa EU, iako su za Srbiju ekonomski odnosi sa EU najbitniji.“

Za razliku od Španije posle diktature, u Jugoslaviji na kraju nije postojao konsenzus oko toga kuda zemlja želi da ide. Roan smatra da je razlika između Španije i Jugoslavije to što su posle Frankove smrti, elite u Španiji krenule da traže kompromis.

„Dok Kučan, Tuđman i Milošević nisu imali iste stavove. Na Balkanu svako hoće da bude lider. Uopšte, odnos prema politici u Španiji i na Balkanu je drugačiji. Na Balkanu politički lideri pričaju o narodu u smislu etničkog identiteta, a ne u smislu civilnog društva. I umesto da im državni interesi budu prioritet, lideri na Balkanu su se u poslednjih trideset godina bavili ličnim interesima.“

Život u Kragujevcu je mirniji, lakši i udobniji, kaže Roan i dodaje da su u Beogradu ljudi nervozni i nestrpljivi. Sebe smatra konstruktivnim pesimistom ali kaže kako veruje da je progres u regionu moguć. Dodaje da ipak strepi zbog neizvesnosti i da je nezgodno kada jedno društvo stalno funkcioniše na nivou sadašnjeg vremena umesto da projektuje svoju budućnost.

„Taj fatalistički mentalitet je prisutan i u Beogradu i u Šumadiji i na Sandžaku i u Vojvodini. Nismo još stigli do toga da su ljudi ambiciozni u vezi sa narednih dvadeset godina. Optimizam se na Balkanu smatra naivnim, a to je nešto što ti omogućava da svako jutro ustaneš i investiraš u sebe. I mislim da ljudi odlaze iz Srbije ne toliko iz ekonomskih razloga, koliko zbog toga što ne osećaju da dobijaju ono što zaslužuju. U nekom kratkoročnom roku ne mislim da će ovde biti mnogo bolje, bar ne dok se situacija u Ukrajini ne stabilizuje. I dok lideri na Balkanu ne shvate da društvo ima određene potrebe i da oni te potrebe moraju da zadovoljavaju. A to znači da ekonomska situacija bude bolja i da mediji budu slobodni, da ljudi mogu nesmetano da putuju unutar regiona, da institucije ulažu u mlade ljude i da ti mladi ljudi osećaju da imaju podršku države. U Srbiji postoji kapaciteta za progres, ali je potrebna i volja. I ja se nadam da će on biti moguć u narednim godinama.“