Evrovizija nikad nije bila uzbudljivija. U velikom delu zbog muzike, ali zapravo mnogo više zbog politike, kakav je i običaj.
Izbacili Holanđanina koji je pod policijskom istragom, Irkinja bojkotovala generalnu probu zbog priloga na izraelskoj TV, Izraelka dočekana zvižducima ali kasnije i nagrađena brdom glasova publike, Balkan očajan što je simpatični Hrvat ipak izduvao na kraju zbog, pazi sad, neke tamo Švajcarske pesme koju peva neka ne-binarna osoba. Aleksandar Kocić o tome priča sa Darkom Marijančevićem u Dablinu.
Jedan od razloga zašto takmičenje za pesmu evrovizije izaziva kontroverze i veoma oprečne reakcije publike jeste to što je ovaj festival lakih nota i šarenih kostima odavno poznat i kao Gej olimpijada. Ali, podsetićemo se, nije uvek tako bilo. Pall Oskar sa Islanda bio je prvi otvoreno gej izvođač; nastupio je na Evroviziji 1997. Godine. A onda smo godinu dana kasnije imali i prvog trans izvodjača, Danu International iz Izraela koja je pobedila u Birmingemu.
Bio je to jedini put i da je Aleksandar Kocić bio na Evroviziji, kao novinar doduše, ne kao pevač. Dana i Pall su, kako kaže britanska profesorka istorije na univerzitetu u Halu Ketrin Bejker, inače odličan poznavalac ex Yu prilika, uveli Evroviziju u “fazu vidljivosti”, kada su kompozitori, producenti pa zatim i organizatori takmičenja shvatili da je gej populacija onaj deo publike koji bi tek mogli da privuku, a zatim počeli i da rade na promociji gej prava. Tada su, dodaje Ketrin Bejker, pojedine države i evropske institucije počele da ističu LGBT jednakost kao sastavni deo evropskog jedinstva i nacionalnog ponosa. Doduše, gej populacija je Pesmu Evrovizije prihvatila dosta ranije, kada su tokom prve polovine osamdesetih počeli da niču evrovizijski fan klubovi koji su među svojim članovima imali dosta gej muškaraca.
Gej izvodjači i teme su kasnije bili sve zastupljeniji na Pesmi Evrovizije. U promo videu za izraleski bend Ping Pong koji je nastupio ranih 2000-ih videli smo poljubac dva muškarca; 2002 imali smo slovenački drag trio Sestre, a godinu dana kasnije ruski ženski duet Tatu koji je svetsku slavu stekao u velikoj meri zahvaljujći naznakama da su članice dueta lezbejke. Pa onda 2007 Marija Šerifović pobeđuje sa Molitvom, dok drugo mesto zauzima ukrajinska Verka. Ali sve je to bilo ništa do pobede austrijske Končite Vurst, žene sa bradom koja je dobro isprepadala i šokirala konzervativniju publiku. Na gomilu pitanja kako će to roditelji da objasne deci, srpski satirčni sajt Njuz net odgovorio je naslovom Dete objasnilo roditeljima Končitu Vurst. I evo nas u 2024, gde je pobednik Nemo iz Švajcarske, koji za sebe kaže da je ne-binarna osoba.
Darko je ranije pisao o shvatanju nebinarnosti iz ličnog iskustva i to podelio sa Aleksandrom I za Radio karantin:
“Mnogo toga se piše o nebinarnosti i o tome pišu osobe koje se ne razumeju u rodnu identifikaciju i često o tome govore iz položaja onih kojima se rod poklapa s polom, pa zbog toga iz "slepog ugla" ne vide da razlika između roda i pola postoji. Zašto? Upravo zato jer im se pol i rod poklapaju i nikad nisu morali to dvoje kod sebe odvojeno da preispituju, jer doživljavaju da su "prosto žena" ili "prosto muškarac" i "to je prosto tako". E pa... nije kod svih. Ali u redu je naći se u "slepom uglu", samo treba biti otvoren za to da se možda čuči u tom slepom uglu i prepoznati da život i svet ne vide svi iz iste pozicije i da osvetljenje tog slepog ugla nekad mora da dođe spolja, a ne iznutra. Pa idemo redom:
1) Nebinarnost, za početak, nije psihijatrijsko ili psihološko ili mentalno oboljenje da bi se lečilo, već je ona upravo REZULTAT lečenja... ... Lečenja rodne disforije, tj. stanja zbunjenosti, anksioznosti u kome se osoba nalazi jer se dubinski, suštinski svojim rodnim identitetom ne uklapa u većinski binarno rodni sistem ili joj pak rodni identitet nije saobrazan s polom. Nebinarnost je kao rezultat lečenja u stvari SPOZNAJA da se osoba ne identifikuje, tj. ne pronalazi u binarnom rodnom sistemu i tokom terapije radi na prihvatanju sebe baš kao takve - nebinarne.
2) Cilj terapije inače jeste da pomogne u funkcionalnom dolaženju do sopstvene suštine, a ne u tome da "savije" osobu prema svakoj većinski prisutnoj društvenoj pojavi. U ovom slučaju, pošto nebinarnost nikoga ne ugrožava, nema se zašto osoba savijati prema binarnom sistemu, već se samo postepeno otpakiva njena nebinarnost i radi se s njom, kao što rekoh, na prihvatanju te nebinarnosti.
3) Cilj otvorene diskusije o nebinarnosti (što mnogi zovu "propagandom" ili "agendom" ili ne znam ni ja kako) jeste >>samo i prosto<< u tome da deca imaju uvid u to da im NIŠTA NE FALI ukoliko su zbunjena po pitanju roda. Ta zbunjenost NE NASTAJE, kako mnogi tvrde, onda kad deca vide nebinarnu osobu. Ta zbunjenost u pojedinoj deci već postoji kad ta neka deca sama od sebe uvide da se NE UKLAPAJU u binarni rodni sistem koji vide oko sebe, dok im se ne ukaže na to da nije kod svakoga rod crno-bela kategorija.
4) Dakle, niko ne uči decu da je biti nebinaran kul u smislu da je to bolje od bivanja nekim drugim rodom. Deci se prosto pokazuje da je biti nebinaran ok, isto kao što je to i identifikovati se kao muškarac, žena ili biti prelaznog ili fluidnog roda. Poruka je - deco, većina vas će se identifikovati kao muškarac ili žena, a neki među vama neće - i to je kul (u smislu - prihvatljivo). Poruka nije - deco, budite nebinarni, jer to je kul (u smislu - bolji ste od drugih).
5) Ukoliko postoje naznake da je dete zbunjeno po pitanju roda, pola ili seksualnosti, valjalo bi biti oprezan i razgovarati sa svojom decom tako što ih se sasluša i propituje, a ne tako što im se po kratkom postupku bilo šta nameće, jer budite sigurni da onog momenta kad detetu nametnete da ne sme da bude drugačije (a pritom se ne radi o nečemu čime bilo koga ugrožava), zapušili ste detetu usta i doveli kod njega do zatvaranja i začetka disforije.
