Da li je razgovor između pristalica vakcinacije i njenih protivnika moguć? Naši gosti su dvoje prijatelja - ona je vakcinisana, a on nema poverenja u vakcinu protiv Kovida-19.
Radio karantin je podkast koji otvoreno i nedvosmisleno podržava vakcinaciju protiv Kovida 19. Mi smo se u ovom podkastu trudili da saznamo kako se došlo do vakcina, kako one deluju i kakve rizike donosi vakacinacija. Nadamo se da ste i vi, naši slušaoci, vakcinisani i da ste dobro. Ipak, svuda oko nas ima i puno ljudi koji se nisu vakcinasali. Neki ne smeju iz zdravstvenih razloga a neki iz straha. Koliko je taj strah opravdan? To je verovatno individualna stvar.
Ali, da li je uopšte moguć razgovor pristalica i protivnika vakcinacije? Da li mi koji smo vakcinisani smatramo protivnike vakcinacije budalama i šta mislimo o njima ako su nam prijatelji, rodjaci, roditelji?
Australijski novinar i pisac Majk Bartlet u autorskom tekstu za britanski Gardijan piše o tome kako je odustao od ideje da su proste činjenice same dovoljne da promene mišljenje zilota, kao i da je napustio bilo kakvu ideju da će to što ste dobra, pristojna i inteligentna osoba biti dovoljno da vas sačuva od paranoje teoretičara zavera.
“To što sam bio obavezan da provodim vreme sa zadrtim anti-vakserima me je oslobodilo zablude ili obmanjivači ili desničarski ludaci. Da, ima onih na desnici koji eksploatišu one koji su spremni da veruju da svet nije onakav kakav se čini, ali mnogi od onih sa kojima sam razgovarao bi bili užasnuti da budu označeni kao desničari. Oni se identifikuju kao LGBTQI+ saveznici, zalažu se za akciju protiv klimatskih promena i iskreno veruju u sve dezinformacije koje šire.
Iako su nesumnjivo uključeni desničarski elementi, moje iskustvo je da ne postoji koherentna ideologija koja povezuje ove zaverenike. I to je ono što ih svađu sa njima čini tako frustrirajućom. Kad god se dođe do neke činjenice, diskusija će se prebaciti na drugačiji sistem verovanja, kroz iscrpljujuće nivoe mučnih, besmislenih detalja otkrivenih iz onlajn istraživanja.
Ovo je oblik fundamentalizma gde ono u šta verujete nije toliko važno koliko ono u šta ne verujete. Šta god da se dešava, ne dešava se. Kakva god da je stvarnost, oni se tome protive. Što, pretpostavljam, čini pokret jedinstveno opasnim. Gledajući slike iz Melburna ove nedelje, dok se omče kače na ulične svetiljke, teško je prihvatiti da mnogi od ovih demonstranata jesu ili su bili dobri, pristojni ljudi. Ali ovo je ključni deo problema. Biti dobra osoba opravdava mnogo toga u ime plemenitog cilja. Osećaj pravedne revnosti znači da oni osećaju da su u ratu, pa su i njihovi najekstremniji postupci opravdani. Oni mogu da maltretiraju, mogu da zlostavljaju, mogu da šire poluistine – sve u ime njihovog svetog rata.
Ova posvećenost cilju nosi sa sobom veliku emocionalnu investiciju. Njihova plemenita misija – bilo da se radi o merama protiv vakcine ili mera protiv policijskog časa – je suštinski deo njihovog identiteta.
Biti pod obavezom da primite vakcinu znači pretrpeti veliku psihičku povredu – možete li i dalje biti antivakser ako ste vakcinisani (i preživeli)? To znači odsecanje najvitalnijeg, revnosnog dela sebe.
Kada sam tvitovao o svojim nedavnim iskustvima sa zaverenicima, dve stvari su postale jasne. Mnogi ljudi su se suočili sa priznavanjem da antivakser ili Q-Anon opsesivni mogu biti vođeni plemenitim motivima. Za mnoge ovi ideolozi nisu neki strani likovi u večernjim vestima. Oni su naše kolege, naši prijatelji, naša porodica. Mnogi od nas će prazničnu sezonu provesti zajedno sa nekim ko ima bar jednu nogu u zečjoj rupi.
Ne znam put napred. Zalagao bih se za dugoročni fokus na kritičku pismenost u našim obrazovnim sistemima. Ljudi koji znaju da čitaju medije, sa njihovim pristrasnostima i propustima, manje će ih se plašiti i manje će biti podložni prevrtljivcima. Takođe bih se zalagao za veći fokus na osnovne građanske nauke. Ako želimo da zaštitimo – ili obnovimo – našu liberalnu demokratiju, ljudi bi trebalo da razumeju kako ona funkcioniše. Trampovi izbori 2016. osnažili su zaverenike tako što su legitimisali njihovo neznanje – kao da je odsustvo znanja posebna vrsta čistoće ili genija. Bojim se da pomislim šta bi Trampovi izbori 2024. mogli doneti. Srednjeročno, pretpostavljam da će se ovo posebno pitanje povući pošto je većina Australijanaca bude vakcinisana, bez većih posledica osim suzbijanja pandemije. Mnogi će nastaviti da veruju da pandemije nije bilo, kao što mnogi i dalje veruju da čovečanstvo nikada nije kročilo na Mesec. Ali naoštrenost u ovim uverenjima će se smirivati kako se trauma pandemije bude povlačila. Ova uverenja će biti manje važna.
Kratkoročno gledano, može pomoći da se fokusiramo na osobu koju volimo, a ne na njene argumente. Razgovor ne bi trebalo da bude borba za status ili poene, već šansa da se pronađe neuhvatljiv zajednički jezik. Ne moramo da se slažemo da bismo razumeli jedni druge.
U svojoj odličnoj knjizi “Conflicted” novinar Ijen Lezli nudi niz korisnih saveta o tome kako da argumente učinite produktivnim, a ključna tačka je da da bismo umeli da se ne slažemo, moramo odustati od pokušaja da kontrolišemo kako druga osoba misli ili oseća.
Ovo je lekcija koju većina roditelja na kraju nauči. Možete reći svom detetu da nema čudovišta ispod kreveta, ali ne možete ga sprečiti da se oseća kao da postoji. Sve što možete da uradite je da uključite svetlo, pustite ih da obave posao i nadate se da će na kraju doći do pravog zaključka”, smatra Bartlet.
Gosti u ovom podkastu su doktorka Dragana Balać u Novom Sadu i violončelista Milan Vrsajkov u Ljubljani.
Njih dvoje su prijatelji. Međutim, jedna od stvari koje ih deli je vakcinacija. Ona je vakcinisana, on nije. Balać kaže da veruje kako se od početka pandemije pokazalo da je u pitanju ozbiljna bolest i da je želela da ona i porodica budu zaštićeni. Vrsajkov, s druge strane, kaže da, na osnovu informacija koje je imao, nije stekao dovoljno poverenja u vakcinu protiv Kovida-19 da bi se i sam vakcinisao, ali da nikako sebe ne bi nazvao antivakserom.
Ceo razgovor sa njima poslušajte na SoundCloud linku ispod.
