Održavanje prosečnog rasta temperature na našoj planeti na 1.5 stepeni celzijusa u odnosu na predindustrijsko doba? Samit u Glazgovu verovatno neće doneti velike rezultate. Zapadni svet je u Glazgovu uglavnom potvrdio svoje opredeljenje da dostigne karbonsku neutralnost do 2050. godine, Kina je rekla da će to uraditi desert godina kasnije, a Indija tek 2070.
Pre šest godina, na klimatskom samitu u Parizu bogati svet se obavezao da će siromašnijim zemljama obezbediti 100 milijardi dolara godišnje za dekarbonizaciju ali do sada su zemlje u razvoju videle tek jedan manji deo tog novca. Da li su zemlje u razvoju u pravu kad kažu da za njih moraju da važe druga pravila i očekivanja? Da li bogati svet preduzima dovoljno? I da li je ovo pre svega igra velikih, u kojoj male zemlje manje-više pasivno posmatraju šta se dešava i gledaju kako da najbolje prođu?
U prethodnom izdanju Radio karantina čuli smo šta kaže nauka o tome šta su tačno klimatske promene, kako ugljen-dioksid i drugi štetni gasovi utiču na našu klimu i šta možemo da očekujemo u smislu efekta klimatskih promena na naš svakodnevni život. U ovoj emisiji razgovaramo o političkim dimenzijama klimatskih promena. Gosti Aleksandra Kocića su profesor na Mašinskom fakultetu u Beogradu Aleksandar Jovović, koji je bio angažovan u izradi nacionalne strategije Srbije za prelazak na čistije izvore energije i Danijela Božanić, koja je, izmedju ostalog, bila u ekspertskom delu srpske delegacije na klimatskim pregovorima u Parizu.
Božanić podseća na to šta je dogovoreno u Parizu, s obzirom da su kasniji samiti, kao što je ovaj koji se trenutno održava u Glazgovu, praktično nastavak Pariza.
„Sa diplomatke strane gledano, značaj leži u tome što je napravljen kompromis koji je prihvaćen koncenzusom od 197 država članica, što je velika stvar. Prvo što je dogovoreno je da su države u obavezi da na pet godina dostavljaju svoje ambicije smanjenja emisije gasova sa efektom staklene bašte, a da one budu takve da se zaustavi rast srednje globalne temperature do kraja veka na dva stepena sa intencijom da to zapravo bude jedan i po stepen“, navodi ona.
Božanić kaže da je Pariz apsolutno obavezujući sporazum za sve države koje su ga ratifikovale, uključujući i sve države u regionu. Države su se obavezale da smanjiti emisiju sedam gasova sa efektom staklene bašte. Obaveza Srbije je smanjenje ovih gasova za 9,8 procenata do 2030. godine u odnosu na 1990. godinu.
„Pariski sporazum počinje da važi od 2021. godine od kada su se države obavezale da će početi da smanjuju emisiju štetnih gasova. Najveće emisije dolaze iz sektora energetike što podrazumeva sve što je sagorevanje goriva – termoenergetika i saobraćaj. To je ključno. Nauka je rekla da do sredine veka mora da se ide ka karbonskoj neutralnosti, što znači da se kompletan sistem, pre svega energetike, a onda i industrije, prebaci na nešto što nisu prljavi izvori energije – ugalj, mazut i nafta“, kaže Božanić i kaže da, iako je sa naučne strane veoma jasno šta je potrebno uraditi, sa političke je to daleko teže.
„Političari rade za svoje glasače, a veliki broj tih glasača je na naki način zavisan o fosilna goriva. Problem je što politika neće agresivnije da učestvuje u nekim stvarima. Gloabalno gledano, vama je Kina rekla - mi ćemo 2060. biti karbon-neutralni, Evropa je rekla - mi ćemo do 2050., pojedine članice su rekle da će to uraditi i mnogo ranije, do 2035. Bajdenova administracija je izašla sa ambicioznim planom, industrija je već dosta uložila u inovacije i pomeranje kako i šta proizvodi. To je proces i pregovori koji se odvijaju tome i služe. I dobra i loša strana je to što svaka država može da iznese svoje mišljenje i ima pravo da se bori za svoje interese“, ocenjuje Božanić.
Aleksandar Jovović objašnjava na šta se Srbija obavezala u Parizu, ali i da je u Glazgov došla bez ijednog zvaničnog dokumenta.
„Energetski sektor u Srbiji najviše doprinosi štetnim emisijama. Srbija se obavezala da će raditi na smanjenju štetnih emisija i da će predati svoj unapređeni nacionalni doprinos u roku od pet godina. Peta godina je istekla prošle godine i Srbija nije predala taj unapređeni doprinos. Preko 130 zemalja je predalo te planove pred samit u Glazgovu. Srbija je u međuvremenu izradila strategiju niskougljeničnog razvoja i neke prateće dokumente, ali ni jedan od tih dokumenata nije usvojen od zvaničnih organa Republike Srbije“, navodi Jovanić.
On kaže da je ovom strategijom predviđeno je ukupno smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte sa 33,3 posto između 1990. i 2030. godine, što je bilo značajno smanjenje u skladu sa svim svetskim zemljama.
„U međuvremenu je Evropa izašla sa novim ciljem od 55 posto. Ono što jeste posebno problematično i politički je to što je Srbija izašla sa tim brojkama prošle godine na sastanku šefova država kada je predsednik izneo sve te brojke koje se nalaze u strategiji i nacionalnim dokumentima i od tada se ništa novo nije desilo. I sada predsednik ide u Škotsku sa istim brojkama, što ni diplomatski nije dobro, kada ponavljate jedno isto, a drugo, ide bez ijednog zvaničnog državnog dokumenta u rukama“, kaže on.
Božanić navodi i da je Srbija na terenu konkretno preduzimala mere za smanjenje emisija štetnih gasova ali da su potrebne sistemske promene.
„Postoji veliki broj projekata koji se realizuju, više ili manje, u oblastima poljoprivrede, šumarstva i slično, ali se rade i neke nove strategije na energetskom planu. Takođe, Srbija je predvidela gašenje dve termoelektrane do kraja 2023. godine. Urađeni su i neki sporadični projekti poput postrojenja za preradu vode, biogasna postrojenja na deponijama, koje će onemogućiti da metan bez sagorevanja i upotrebe ode u atmosferu. Ali, nije poenta da se samo smanji emisija ugljen-dioksida na nekoj lokaciji, već da se ceo taj privredno-tehnološki koncept promeni“, ocenjuje Jovanić.
Celu emisiju slušajte u linku ispod. U sledećoj emisiji Danijela Božanić, Aleksandar Jovović i Vladimir Đurđević analiziraće za nas rezultate samita u Glazgovu sa političke i praktične strane.
