Kako izgleda uspeh vakcinacije u Izraelu - kao i cela ova pandemijska godina - iz perspektive nekoga ko tamo živi? Ana Parabucki je naučni saradnik na institutu Vajcman u Tel Avivu. Za podkast Radio Karantin govori o svojim iskustvima života tokom pandemije u Izraelu.
Izrael je zemlja koja je ubedljivo najdalje otišla sa vakcinacijom protiv Korona virusa - tamo je do kraja marta nešto preko 60% stanovnika primilo prvu dozu vakcine, dok je oko 55% Izraelaca već revakcinisano. Kako izgleda ovaj uspeh - kao i cela ova pandemijska godina - iz perspektive nekoga ko živi u Izraelu? Ana Parabucki je naučni saradnik na institutu Vajsman u Tel Avivu i za Radio Karantin govori o svojim iskustvima života tokom pandemije u Izraelu.
Šta je tajna izraelskog uspeha i zašto druge zemlje taj recept ne mogu da primene? Jedan element su lične veze. Nemački mediji pisali su kako je izraelski premijer Benjamnin Netanjahu blizak prvom čoveku Fajzera Albertu Burli, koga naziva ličnim prijateljem i velikim prijateljem Izraela. Burla je, po rečima izraelskog premijera, ponosan na svoje jevrejsko-grčko poreklo. Drugi, mnogo važniji razlog je sporazum koji je Izrael sklopio sa Fajzerom kako bi se videlo u kom trenutku kompletna populacija neke zemlje ili teritorije stiče kolektivni imunitet. Izrael se obavezao da će Fajzeru dostaviti anonimizirane epidemiološke podatke o svojim stanovnicima, dok će za uzvrat Fajzer Izraelu obezbediti dovoljan broj doza za masovnu vakcinaciju. Prema pisanju Britanskog medicinskog žurnala, Izrael nije bio jedini kandidat za ovakav sporazum, ali je bio najtraktivniji jer je mala zemlja, sa relativno malim brojem stanovnika - nešto preko 9 miliona - detaljnim zdravstvenim kartonima stanovnika koji se lako prilagođavaju potrebama naučnih istraživanja, i fleksibilnim zakonima o zaštiti privatnosti i zaštiti zdravstvenih podataka. U izraelskoj javnosti, piše dalje Žurnal, nije bilo većeg otpora sporazumu zato što je najveći deo njegovog teksta objavljen u cilju transparentnosti. Osim toga, navodi britanski časopis, u Izraelu je vođena aktivna i detaljna kampanja promocije vakcina u kojoj su učestvovali političari, verske vođe i poznate ličnosti.
Istovremeno, Izrael se našao na meti međunarodnih kritika zbog odluke da ne vakciniše palestinsko stanovništvo na okupiranim teritorijama. Do sada su izraelske vlasti preuzele na sebe da vakcinišu samo one Palestince - njih oko 100 hiljada - koji rade u Izraelu ili u jevrejskim naseljima na okupiranim teritorijama.
Ana Parabucki kaže da su u njenom okruženju svi vakcinisani, posebno na poslu, osim onih koji iz nekog medicinskog razloga nisu mogli da se vakcinišu.
„Na Vajsman institutu radi više od dve hiljade ljudi i svi su vakcinisani sa obe doze Fajzerove vakcine. Ovde (u Izraelu) je vakcinacija sprovedena veoma brzo, dosta su dobro organizovani. U početku su ljudi vakcinisani po striktnom sistemu, znači, prvo medicinski radnici, pa starački domovi, međutim, kako su u prvim nedeljama brzo vakcinisali, otvorili su vrata za sve grupe. Ovo je u tom pogledu vrlo organizovana zemlja, čemu malo doprinosi i ta vojna disciplina, ali generalno, zdravstveni sistem koji i u normalnim uslovima funkcioniše korektno. I teći faktor je izuzetan nivo digitalizacije u svakom pogledu, pa i zdravstvenog sistema. Nije falilo ni medicinskih radnika, ni prostora, ni vakcina jer je Izrael napravio dil sa Fajzerom. Kao i svuda, mada ne u tolikom procentu, postoje oni koji ne žele da se vakcinišu i sada ulazimo u tu neku fazu ubeđivanja. Taj glavni deo vakcinacije je prošao i sve je ponovo otvoreno, prvi put posle godinu dana“, kaže Parabucki i dodaje da se masovnim vakcinisanjem život vraća u normalu.
„Mi smo imali treće zatvaranje, famozni lockdown, u jeku vakcinacije jer su brojevi zaraženih divljali. Sada se čini da je to bila dobra odluka, jer je jedno kratko zatvaranje sa brzom vakcinacijom dovelo da smo mi sada na najnižem broju obolelih od početka pandemije. Još uvek nije sve sasvim normalno – mere poput nošenja maski nisu ukinute, međutim, ono što prvi put vidim u delu Tel Aviva u kojem živim a koji je jako popularan za izlaske, da i unutar kafića i restorana može da se sedi i obeduje i sada život počinje da liči na onaj prepandemijski. Mene još niko nije pitao za potvrdu o vakcinaciji, o čemu se pričalo da će biti uslov da sedite u lokalu. Čula sam da isto važi i za teretane, bioskope i pozorišta. Bioskopi i pozorišta još nisu otvoreni i mislim da će tu zaista da se gleda ko je vakcinisan a ko nije. A što se tiče ugostiteljskih objekata, mislim da se tamo ne proverava“, priča Parabucki.
Ona kaže i da pojedini poslodavci na određeni način vrše pritisak na svoje zaposlene da se vakcinišu, tako što određuju posebne radne ispostave za one koji nisu vakcinisani.
„Rad od kuće među ljudima sa familijama nije popularan – i onda se ljudi koji nisu antivakseri, ali recimo, imaju nenaučne razloge da se ne vakcinišu, ipak odlučuju na vakcinu jer im se ne sedi u tim prostorijama određenim za nevakcinisane. Kada pričamo o ljudskim pravima moramo da shvatimo da efikasnost svake vakcine, pa i ove, zavisi od imuniteta krda, a ne samo od pojedinca. Drugo, šta je sa onima koji su na ovaj ili onaj način imuno-kompromitovani i ne mogu da prime vakcinu? Mi vakcinisani onda tu služimo da ih zaštitimo“, kaže Parabucki.
Ona kaže da u Izraelu medicinari, poput doktora Nestorovića ili doktorke Grujičić u Srbiji, nisu izlazili u javnost i svojim skepticizmom privlačili medijsku pažnju.
„Ovde postoji protokol mimo koga se ne može, čak i ako imate neku titulu. A i ako imate titulu, onda znate da ona ima i neku težinu i privlači medijsku pažnju. Izjave ljudi poput Nestorovića su izuzetno doprinele tome kako ljudi u Srbiji shvataju vakcinu. Pa ako vam je simpatičan doktor Nestorović kao dobar lekar i čovek iz naroda onda ćete vi da slušate šta vam kaže doktor Nestorović, a ne šta vam kaže imunolog ili 95 posto naučnika. Ovde toga nije bilo i to je doprinelo da se ljudi vakcinišu i povrate svoj život“, priča Parabucki.
Parabucki priča da ortodoksni Jevreji u početku nisu prihvatali mere i da su naselja u kojima oni žive u početku bila najveća žarišta. Osim načina života koji je usko vezan za religijske obrede, najveći uzrok velikom broju obolelih među njima je i činjenica da su njihove porodice brojne i sa po petnaestoro dece.
„Takođe, nisu se odricali ni verskih škola – ješiva – koje su mimo državnih uputa, koje oni nisu poštovali, ostajale otvorene. Ali što se tiče vakcina, ko može vakciniše se, nisam čula da njihove glavešine pozivaju ljude da se ne vakcinišu“, kaže Parabucki.
Izrael je s druge strane zasut kritikama da ignoriše okupirane palestinske teritorije. Međunarodne humanitarne organizacije tvrde da je Izrel po Ženevskoj konvenciji dužan da zaštiti i stanovništvo okupiranih teritorija, dok se Izrael poziva na mirovni sporazum iz Osla koji predviđa palestinsku autonomiju u oblastima poput zdravstva. Parabucki kaže da su, kao i o svemu drugom što se tiče izraelsko-palestinskih odnosa, i mišljenja o vakcinaciji veoma podeljena i da se o tome vodi rasprava.
„Ja sam mišljenja da će se Izrael prihvatiti obaveze da vakciniše stanovnike okupiranih teritorija i to neće biti iz nekih preterano humanitarnih razloga, nego iz obostrane koristi. Za oko 130.000 Palestinaca koji imaju (izraelske) radne dozvole a žive na Zapadnoj obali Izrael je organizovao vakcinaciju i to će biti jedan od uslova da nastave da rade u Izraelu. I ja mislim da će se ta brojka povećati. Izrael se poziva na sporazum iz Osla i kažu da nisu dužni da vakcinišu Palestince i da su Palestinci dužni da svoj zdravstveni sistem podignu na noge, a Palestinci kažu da to ne važi tokom pandemije. To je političko prepucavanje. Vi ste po skupoj ceni platili veliki broj vakcina koje su dovoljne da se vakciniše nekih devet miliona stanovnika, uključujući i istočni Jerusalim, iako stanovnici ovog dela grada nemaju izraelsko državljanstvo, nego boravišne dozvole. Dakle, svako ko je imao državljanstvo ili izraelsku boravišnu dozvolu, bilo da je Hrišćanin, Jevrejin ili Arapin bio je vakcinisan i tu nije bilo podele. Takođe mislim da će vakcina da se koristi za nekakve političke pregovore i ono u šta ne sumnjam i što je jasno jeste da Izrael neće da profitira ukoliko se palestinsko stanovništvo iz okupacionih teritorija ne vakciniše“, kaže Parabucki.
Ona dodaje da je na nedavno završenim izborima – četvrtim za poslednje dve godine - premijer Benjamin Bibi Netanjahu ipak dobro prošao, uprkos primedbama da nije uspeo da „unovči“ uspeh vakcinacije.
„Mislim da je ova pandemija njega delom i izvukla i napravio je jedan „sjajan“ potez kojim je izbrisao opoziciju i pokazao da je dobar političar i manipulator. Ta opozicija koja se u poslednjih godinu dana iznedrila i koja je trebalo da natera Bibija da odgovara za sve optužbe, pre svega korupciju, ali i pokušaj da kupi jednog ovdašnjeg medijskog magnata, ne bi li ovaj o njemu pisao pozitivne ali netačne članke. Eto, ovde izgleda ipak postoji neko nezavisno novinarstvo, čim ga za to jure. E sad, ta opozicija je na početku pandemije imala neku šansu da ga skine, ali je onda Bibi iskoristio pandemiju i svom suparniku Beniju Gancu, koji je bio protivkandidat, ponudio da zbog vanredne situacije podele mandat - politički potez na koje je Beni Ganc naivno pao, što je za njega bila politička smrt i duboko je potreslo opoziciju. Ja mislim da je Netanjahu dobro prošao, ali da je neizvesno da li će dalje voditi državu. Postoji šansa da on oformi koaliciju u kojoj bi bili otrtodoksni Jevreji, koji drže nekih 25 posto mandata, i ukoliko im se pridruži ogranak Muslimanske braće to će biti cirkus“, smatra Parabucki.
Ona kaže da za nju i supruga ova pandemijska godina nije bila toliko strašna jer im radna mesta nisu zavisila od situacije u kojoj su se našli.
„S druge strane bilo je teško gledati prijatelje i poznanike – vlasnike malih biznisa – koji su dosta osetili ovu pandemiju. Teško je bilo svariti sazananje da su se neke stvari možda zauvek promenile. Postoji taj strah, ipak smo krhki, i taj način života koji je, izgleda neodrživ ukoliko se ne odvija u tim uskim pravilima koja smo postavili. I koliko globalno zavisimo jedni od drugih, tako da ne postoji ni narod ni zemlja koji mogu da izađu kao pobednici. Spoznaja da je naš sistem življenja generalno nesiguran – i zdravstvo i ekonomija i svakodnevni život. A opet, s druge strane, negde sam pročitala, zamislite da ste rođeni 1900. godine i skoro ceo život vam je prošao u haosu. Ako je ovo bila jedna ili dve godine, imamo vakcinu, imamo način da se izvučemo iz ove priče, ne treba mnogo kukati“, kaže Parabucki.
Ona misli da postoji sličnost između Balkanaca i Izraelaca, u smislu da žive pod raznim pritiscima i otporniji su na krize.
„Ne znam da li smo svi kolektivno otporni ili je u pitanju neka forma PTSD-ja (posttraumatski stresni poremećaj), ali čini mi se da im je mnogo manje teško palo ovo celo stanje sa pandemijom. Ono što je njima najteže palo je ograničenost u kretanju, što izlascima iz zemlje, što ovako, jer je to narod koji uživa u životu i svakodnevnim viđanjima sa familijom i prijateljima. I šta im je još teško palo je ovo učenje od kuće. Jedan izraelski par ima u proseku troje dece, pa kad izračunate sve te laptopove, pažnju, asistencije, to im je teško palo.
Ipak, ne možete da poredite (Izrael i Balkan), jer je Izrael ekonomski stabilnija i bogatija država i neke stvari i mere koje je Izrael sebi mogao da dopusti, države poput Srbije prosto to ne mogu da priušte. I nije stvar u tome ko šta radi bolje, nego ko šta može. Zdravstveni sistem u Izraelu je izvanredan. U Srbiji nikad nije bio dobar, i malo gde na Balkanu je dobar, i onda kada se nađete u ovakvoj jednoj situaciji, stvari samo isplivavaju. Onlajn lekara ovde imate u roku od petnaest minuta ukoliko vam nešto fali, ukoliko vam treba lek, onlajn vas čeka recept, samo treba da odete do apoteke. Toga u Srbiji nema i kapaciteti zdravstvenih sistema prosto ne mogu da se porede“, objašnjava Parabucki.
