Šta uopšte znači boksovati ili trčati ili plivati kao žena? I šta je uopšte pol? Da li je to neko prirodno određenje, ili anatomsko, ili hromozomsko ili hormonsko?
U prethodnom izdanju ovog podkasta govorili smo o kontroverzama oko nastupa alžirske bokserke Imani Kelif na Olimpijadi u Parizu, gde je ona osvojila zlatnu medalju u poluteškoj kategoriji. Ali pobedi Imane Kelif prethodila je velika rasprava o tome da li je ona uopšte žena. Ista pitanja pratila su i tajvansku bokserku Lin Juting. U toj emisiji, koju ćete naći na svim vodećim podcast platformama, pokušali smo da objasnimo šta nauka kaže o utvrđivanju pola i videli da tu stvari nisu nimalo onako jednostavne kako mi često mislimo. Danas ćemo da vidimo šta kaže istorija sporta i testiranja u sportu na tu temu.
Šta uopšte znači boksovati ili trčati ili plivati kao žena? To pitanje je nedavno dovelo do ozbiljnih posledica po namibijsku sprinterku Kristin Mbomu, koja je pre par godina oborila svetski rekord u trčanju na 400 metara ali joj je zatim bilo zabranjeno da se takmiči na Olimpijadi u Tokiju, jer je Svetska atletska federacija utvrdila da ona i njena zemljakinja Beatris Masilingi prozivode više testosterona nego što je, uslovno rečeno, normalno za žene, pa im to daje nefer prednost. Njima je rečeno da mogu da nastupe na Olimpijadi ako pristanu da im se hormonima ili hirurškim putem spusti nivo testosterona u telu. Sve osvajačice medalja na 800 metara u Riu 2016, Fransin Nijonsaba, Margaret Vambui i Kaster Semenja imale su isti problem i nisu nastupile u Tokiju jer nisu prihvatile ponuđene intervencije. Ali, kako u svom naučnom radu na ovu temu kaže Mireja Garses de Marsilja Muste sa Univerziteta u Egzeteru u Engleskoj, ni to nije ništa novo. Još 1936 na Olimpijadi u nacističkoj Nemačkoj, američku sprinterku Helen Stivens, koja je osvojila zlato u trci na 100 metara, druge atletičarke optužile su da je muškarac. Isto je prošla i osvajačica srebrne medalje u istoj trci, Poljakinja i kasnije Amerikanka Stanislava Valašijevic, zbog njene visine, muskulature i, kako su ostale takmičarke videle, muških karakteristika. Ipak, najkontroverzniji sportista na toj Olimpijadi bila je skakačica u vis, Nemica Dora Ratjen za koju se sumnjalo da je muškarac i da je bila deo nacističkog plana da Nemačka osvoji što više medalja. To nikada na kraju nije dokazano, ali Dora je kasnile promenila ime u Hajnrih i preregistrovala se kao muškarac. Hajnrih je u jednom intervjuu rekao da mu nije jasno zašto su njegovi roditelji insistirali da ga odgajaju kao devojčicu.
Tokom Hladnog rata bile su sovjetske atletičarke, sestre Irina i Tamara Pres, koje su američki mediji prozvali “Braća Pres” jer se sumnjalo da su njih dve zapravo muškarci. Irina i Tamara su naprasno prestale da se takmiče kada su uvedene kontrole pola u atletici, ali nikada nije utvrđeno da li su bile muškarci ili su možda veštački uzimale muške hormone, kako se takođe sumnjalo.
Kako dalje kaže Mireja Garses de Marsilja Muste, testiranje sportistkinja radi utvrđivanja pola puno zasniva se na definicijama i kriterijumima koji nisu konzistentni, oslanjaju se na različite telesne karakteristike i, ključno, svode se na binarnu razliku između polova, iako nauka odavno kaže da priroda nije tako jednostavna. U knjizi Gender Trouble Džudit Batler piše da je pol kulturološka i društvena konstrukcija a ne fiksna kategorija, ne nešto što naše telo poseduje i što se ne može menjati. Ona postavlja pitanje kako je pol postao nešto fiksno, nepromenljivo i binarno. I šta je uopšte pol? Da li je to neko prirodno određenje, ili anatomsko, ili hromozomsko ili hormonsko? Mireja Garses de Marsilja Muste kaže da nam analiza sportskih i kliničkih kriterijuma za utvrđivanje pola pokazuje upravo suprotno od onoga što je cilj i da naša tela nisu tako jednostavna i nepromenljiva kao što bismo mi hteli. Ona dodaje da mere za utvrđivanje pola u sportu nisu toliko pratile nauku koliko su pratile aktuelni diskurs u datom trenutku.
Od 1946 - 1966 svaka nacionalna sportska organizacija bila je zadužena da utvrdi pol svojih sportista. Onda su počele da rastu sumnje da zemlje istočnog bloka šalju na međunarodna takmičenja “lažne žene” pa su Međunarodni olimpijski komitet i Međunarodna atletska federacija uvele obaveznu verfikaciju pola za žene. Tako je na Igrama britanskog komonvelta 1966 bio obavezan ginekološki pregled za sve učesnice da bi se videlo da li imaju ženski polni organ. Dve nedelje kasnije, na Evropskom prvenstvu u Atletici u Budimpešti bio je neophodan samo vizuelni pregled. Međunarodni olimpijski komitet je ove mere smatrao surovim i ponižavajućim za takmičarke pa je umesto toga uveo laboratorijske testove koji bi, kako je rečeno, trebalo da budu manje fizički i psihološki uznemirujući. U laboratorijama se uzimao bris iz usta za Barov test kojim se utvrđuje prisustvo neaktivnog X hromozoma. Ovom testu su od 1958 do 1992 bile podvrgnute sve sportistkinje osim britanske Princeze En koja je na Olimpijadi 1976 dobila izuzeće. Takmičarki kod koje nisu pronađena tzv. Barova tela u paru X hromozoma u tajnosti su saopštavani rezultati kako bi mogla da se povuče a da javnost ne sazna razlog. One koje prođu test, dobijale su sertifikat da su žene koji su mogle da koriste do kraja karijere bez obaveze da se ponovo testiraju. Ali onda su pojedini naučnici počeli Barov test da dovode u pitanje govoreći da on nije dovoljan i da postoje osobe sa Sindromom androgene insenzitivnosti - AIS - koje se po rođenju registruju kao žene iako imaju X i Y hromozome. Tada je otvoreno pitanje u kojoj meri posedovanje Y hromozoma daje nekome prednost u sportu. Argument je da genetski sastav nije automatski praćen razvojem muških karakteristika kao što su veća snaga. A takva stanja se obično detektuju tek tokom punog ginekološkog pregleda koji se ne radi pre ulaska devojčice u pubertet. Kod takvih osoba njihova spoljašnja anatomija je sasvim ženska osim što nemaju menstruaciju, što opet nije neuobičajena pojava kod sportistkinja. Zato je test MOK-a bio pod kritikama da ostavlja ozbiljne psihološke posledice na sportistkinje kojima jedan laboratorijski test može ozbiljno i trajno da poremeti život. Upravo to se dogodilo španskoj atletičarki Mariji Hoze Martinez Patinjo koja na Univerzijadi u Kobeu 1985. nije prošla test jer je imala ranije pomenuti AIS. Njoj je zabranjeno da se takmiči, oduzete su joj sve medalje i stipendija, ostala je bez velikog broja prijatelja i napustio ju je verenik. Ona je prethodno odbila da se tiho povuče sa igara u Kobeu i žalila se, rekavši da je uverena da je žena. “Znam da sam žena, znam da mi moja genetska različitost ne daje nikakvu fizičku prednost u sportu i da ne mogu da se pretvaram da sam muškarac. Imam grudi i vaginu. I nikada nisam varala.” Nakon njenog slučaja Međunarodna atletska federacija ukinula je obaveznu verifikaciju pola uz dodatno obrazloženje da se anatomija sportista kontroliše i preko anti-doping kontrola koji podrazumevaju i nadgledano davanje uzorka urina. Međunarodni olimpijski komitet pak nije odustao ali je Barov test zamenio PCR testom koji traži, kako se kaže, muški genetski materijal. I taj test, iako tehnički sofisticiraniji, fokusira se samo na genetske varijacije zanemarujući ostale faktore koji mogu da utiču na rezultate sportista. Otpor prema ovom vidu testiranja rastao je pa su ga i MOK i Međunarodna atletska federacija ukinuli 1999. Od Olimpijade u Sidneju 2000 od sportistkinja može da se traži da idu na testiranje samo ako se pojave razlozi za sumnje u njihov pol.
Tokom perioda obaveznog testiranja nastao je i Manijev protokol, kao skup preporuka o tome kako inter-polnoj deci omogućiti što zdraviji razvoj. Protokol su sastavili Džon Mani i kolege sa univerziteta Džons Hopkins u Americi. Oni su zaključili da je njihovim pacijentima najteže da se suoče sa činjenicom da među njihovim polnim karakteristikama nema harmonije i da im to onda otežava da izgrade svoj rodni identitet. Mani je odbio pretpostavku da naš rod određuje isključivo biologija jer je verovao da važnu ulogu igraju i društveni i kulturološki faktori kao imenice, zamenice, frizura, garderoba i slično. Ipak, smatrao je da anatomija i genitalije igraju ključnu ulogu u razvoju rodnog identiteta, ali da se taj identitet kasnije dograđuje i menja u zavisnosti od drugih ranije pomenutih faktora. Da bi se deci rođenoj sa, hajde da kažemo, neodređenim genitalijama omogućio normalan psihološki razvoj, Mani je preporučio hirurške intervencije korigovanja zbunjujuće anatomije, što je pre moguće, u prvih 18 meseci. Njegov kriterijum bio je procena sa kojom lakoćom se takva rekonstrukcija genitalija može izvesti da bi organizam deteta prihvatio novi pol. Mani je imao slučaj dečaka koji je posle komplikacija sa obrezivanjem ostao sa penisom koji mu nije omogućavao ni normalne fiziološke ni seksualne funkcije. Roditeljima je predloženo da dečaka podvrgnu operacijama promene pola i da ga odgajaju kao devojčicu. Međutim, ta devojčica, Džoun, u 14. godini je odlučila da ipak živi kao dečak i tako je i živela do samoubistva u 38.
Ova tragična epizoda ipak na neki način potvrđuje Manijevu premisu da je stabilan rodni identitet neophodan preduslov dobrog mentalnog zdravlja, i da biološke razlike između muškaraca i žena, koje svakako postoje, nisu dovoljne da nam formiraju rodni identitet neke osobe, već da tu važnu ulogu igraju i društveni faktori. On je zapravo začetnik koncepta rodnog identiteta koji nam govori kako neka osoba samu sebe doživljava. Mani kaže da su razlike između dečaka i devojčica, odnosno muškaraca i žena, date kao deo jednog prirodnog sistema od kojeg inter-polne osobe odudaraju. Nauka treba da utvrdi kako se to dešava i da pomogne tim osobama da se vrate u normalu. Mireja Garses de Marsilja Muste kaže da tu logiku slede i međunarodna sportska tela čiji testovi isto polaze od pretpostavke da je formiranje roda prirodna pojava pa onda gledaju šta je to što razlikuje muškarca od žene i kako se to može prepoznati u testovima. Od kako je ženama dozvoljeno da učestvuju u sportskim takmičenjima, organizatori gledaju kako da obezbede fer plej jer polaze od pretpostavke da su žene i muškarci dve zasebne kategorije. Sportske organizacije te razlike traže laboratorijskim merenjem konkretnih parametara dok ih Mani vidi kao jedan duži proces.
Kao što sam rekao, u 21. veku testovi se rade samo ako postoji sumnja da neka takmičarka ima neopravdanu prednost. To se obično javlja prilikom anti-doping testa pa se onda atletičarke šalju na medicinski pregled koji vrši panel sastavljen od ginekologa, endokrinologa, psihologa, internista i specijalista za rodna pitanja. Međunarodna atletska federacija naglašava da odluke ne bi trebalo da se zasnivaju samo na laboratorijskim testovima. Namera je da se ne zatvore vrata atleltičarkama koje nisu prošle test utvrđivanja pola, kao što je to bio slučaj sa Južnoafrikankom Kaster Semenjom. Ona je 2009. na svetskom prvenstvu u Berlinu osvojila zlato u trci na 800 metara, testirana je dva puta bez da je dala saglasnost, a rezultati tih testova su došli u ruke medija. Semenji je bilo zabranjeno da se takmiči 11 meseci ali je ta zabrana na kraju poništena. Nakon njenog slučaja, i MOK i Atletska federacija izmenili su svoja pravila tako se više ne bave utvrđivanjem pola sportistkinja već samo njihovim nivoom testosterona, jer je to ono što je veoma važno za njihove sportske rezultate. Međutim, ni taj pristup nije bio bez kritičara koji su ukazivali da testosteron često nije presudan u sportskim nastupima ili da kod nekih žena njegov povišeni nivo može negativno da utiče na rezultate. U atletici se danas testosteron meri samo za trke od 400 do 1500 metara i samo kod onih atletičarki koje imaju DSD, odnosno Razlike u polnom razvoju, što je sindrom koji smo objasnili u prethodnoj emisiji. Ovakvim atletičarkama se dozvoljava da se takmiče sa muškarcima ili u nekoj inter-polnoj kategoriji, ako takva postoji. Tome se protive i Svetska medicinska asocijacija i Ujedinjene nacije. Na ovo se nadovezuje i dokument vodecih eksperata iz ove oblasti objavljen kao Saopštenje o Čikaškom konsenzusu iz 2006. koji upozorava na opasnosti od procesa promene pola pre ekspertske evaulacije, što je u suprotnosti sa ranijim Manijevim protokolom. Poenta čikaškog dokumenta je da kvalitet života jedne osobe ne zavisi samo od njenog pola i rodnog identiteta nego i od mnogih drugih faktora kao što su zabavljanje, zaljubljivanje, stupanje u intimne odnose itd. Kasnije je i Savet Evrope objavio jedan dokument u kojem se takođe kaže da treba prestati sa medicinski neopravdanim tretmanom “normalizovanja” inter-polnih osoba bez njihove apsolutne saglasnosti.
Šta nam sve ovo govori? Sa jedne strane nauka nas upozorava da su pitanja pola i rodnog identiteta izuzetno složena i da postoje mnoge osobe koje su u tom smislu negde između prostih, binarnih krajeva spektra - muškarac ili žena. Istovremeno, sportske organizacije pokazuju spremnost da budu inkluzivne i da su svesne osetljivosti teme, ali i da u praksi ne odustaju od pokušaja da relativno jednostavnim laboratorijskim testovima utvrde ko može a ko ne može da se takmiči kao žena. U vreme još uvek masovne zbunjenosti sportske publike i opšte populacije, takav pristup je prilično razumljiv. Ali, kao što vidimo - i nedovoljan, kao što bi nam, u to sam prilično siguran, rekle i Imani Kelif i Lin Juting.
*Cover Photo: Getty Images
