Aleksandar Kocić i Jelena Visser razgovaraju o tome koliko prate vesti iz bivše zemlje. Gde se informišu i da li aktivno učestvuju u raspravama o zbivanjima u regionu.
Dva duboko potresna masovna ubistva u Srbiji izazvala su lavinu reakcija i otvorila veliku debatu o uzrocima, o položaju dece, kulturi nasilja i odgovornosti vlasti. Vesti o ubistvima u školi u Beogradu i selima kod Mladenovca obišle su svet, kao i one o protestima u gradovima u Srbiji koji su usledili.
Nama koji živimo što se kolokvijalno kaže “napolju” verovatno je bilo nemoguće da ne čujemo šta se dogodilo u Srbiji, sve i da inače ne pratimo vesti iz rodne zemlje. I to je Aleksandra Kocića i Jelenu Visser navelo da ovog meseca u Radio karantinu probaju da istraže zašto neki od nas po odlasku u novi život nastave da prate vesti iz domovine, a neki se isključe, ili bar probaju da se isključe. I ako pratimo vesti, da li ih onda i komentarišemo na društvenim mrežama ili u privatnim kontaktima sa rodbinom i prijateljima u domovini? I da li nam onda smeta ako nam ljudi iz te domovine kažu “ti si otišao, nemaš prava da komentarišeš” ili “ćuti, uživaj tamo gde si, pusti nas”?
U istraživanjima o medijskim navikama emigranata obično se kaže da se u početku svog emigrantskog života ti ljudi najčešće fokusiraju na medije i vesti iz zemlje porekla ili na one globalne medije tipa CNN ili BBC gde mogu da očekuju vesti od kuće. Osim prirodne potrebe da se ostane u kontaktu sa domovinom i prethodnim životom, neki istraživači u ovome vide i nespremnost imigranata da se intergrišu u svoju novu sredinu, iako taj aspekt mnogi osporavaju i ukazuju da su tu važniji drugi faktori a to je nepoznavanje jezika, uredjenja nove sredine i, na onom prozaičnom nivou, nedostatak vremena da se prate tolike vesti.
Osim toga, šta tačno mislimo kada kažemo vesti iz domovine? Za veliki broj emigranata primarne vesti su one sportske, za druge su to one lokalne, iz njihovog sela, grada ili regiona. Kada je politika u pitanju, u jednom istraživanju o imigrantima koji su iz istočne Evrope došli u Britaniju kaže se da je većinu njih to novo imigrantsko iskustvo ili učvrstilo u uverenju da politiku ne prate ni u zemlji porekla ni u novoj zemlji ili ih navelo da prestanu da prate politiku.
