To što se o kovidu manje priča i razmišlja, jer smo se navikli, jer manje ljudi ide u bolnicu ili umire, jer se Putin potrudio da imamo važnije teme, sve to ne znači da smo sa pandemijom završili.
Do sada je na planeti preko šest i po miliona ljudi umrlo od kovida a više od 600 miliona je bilo zaraženo. Najveća žarišta epidemije bili su Evropa, Sjedinjene Države i jugoistočna Azija. Dato je skoro 13 milijardi vakcina protiv kovida. Ovakav pregled osnovnih podataka bio bi primeren uvod u emisiju o tome kako smo stigli do kraja pandemije. Ali kao što svi znamo, od kraja pandemije još uvek smo daleko. To što se o kovidu manje priča i razmišlja, jer smo se navikli, jer manje ljudi ide u bolnicu ili umire, jer se Putin potrudio da imamo važnije teme, sve to ne znači da smo sa pandemijom završili, niti da znamo kada i kako ćemo završiti.
Uskoro će tri godine od kad je kovid počeo da hara planetom. Možda je vreme da kažemo, jebiga, sa kovidom stvarno mora da se živi, pobedili ga nismo, samo smo ga primirili. Koje lekcije možemo da izvučemo da se ovako nešto ne ponovi?
Pre svega treba motriti na viruse koji prelaze sa životinja na ljude jer najveći broj epidemija tokom poslednjih decenija počinje upravo tako. Kompjuterski modeli mogu da nam pomognu u prognozama koji patogeni imaju potencijal da izazovu pandemije ili gde te pandemije mogu da počnu. Klimatski modeli takođe mogu da se prilagode i da nam pomognu da bolje planiramo izbijanje epidemija. Tako ćemo u najboljem slučaju smanjiti učestalost pandemija, ali njih će ipak neizbežno biti. Zato je važno da zdravstveni sistemi budu što bolje osposobljeni da se sa njima nose jer kao što smo videli, u borbi protiv zaraznih bolesti možda najvažnije je usporiti širenje zaraze.
Da se vratimo na početak pandemije i na značaj dobre komunikacije vlasti sa gradjanima. U mnogim zemljama vlasti su vrlo brzo krenule da nas ubeđuju kako nam maske ne trebaju jer ne sprečavaju širenje zaraze. Jedan od čelnih ljudi američkog zdravstva, Džerom Adams tvitovao je onomad: “Ozbiljno narode, prestanite da kupujete maske” sa porukom da nas one neće zaštititi. I nije bio jedini. A nedugo zatim vlasti su promenile ploču i apelovale na nas da nosimo maske. Otkud ta promena? Uglavnom zato što je u početku najvažnije bilo obezbediti dovoljne količine maski za zdravstvene radnike. Jednom kad smo to rešili, onda je i nama savetovano da maske nosimo. Ali šteta je već bila učinjena; em su mnogi ljudi nepotrebno oboleli, em su mnogi počeli da gube poverenje u vlast. Ova epizoda, koja se uz pojedine varijacije odigrala u mnogim zemljama, odlično nam je pokazala koliko je važno da je vlast transparentna i iskrena, čak i ako je istina neprijatna. O tome je za Radio karantin govorio danski politikolog Majkl Beng Petersen koji radi istraživanja o poverenju građana u vlasti tokom pandemije.
Petersen: Daću vam dva primera. Ja sam u prvim danima pandemije kritikovao kako danska vlada komunicira sa građanima kada je poruka bila - fizička distanca, prestanite da se grlite i tako to, a da nije rekla ljudima zbog čega. OK, rekli su da postoji opasnost od nekakve epidemije. Ja sam tada govorio da vlast treba da ima poverenje u građane, da im veruje da će znati da prihvate istinu, čak i kada je ta istina neprijatna. Mislim da je vlast u to vreme zauzela stav da ne sme biti previše iskrena da ne bi stvarala paniku zbog onoga što će da se desi. Ali onda su promenili strategiju i rekli su - ovo je neprijatna istina o onome šta nas čeka ako ne promenimo ponašanje. I to vam je jedan primer. A videli smo i sličnu zabrinutost oko toga da li će ljudi moći da se suoče sa istinom u vezi sa vakcinacijom i da ne preuveličavaju strah od potencijalnih neželjenih efekata i da kažu - ma nema veze, ne bojim se, biće sve u redu. A mi smo zastupali stav i videli u istraživanjima da sa jedne strane, ako navedete negativne karakteristike vakcina i kažete da nisu sve vakcine podjednako efikasne time proizvodite neizvesnost, ali sa druge strane održavate poverenje u institucije. Kada zdravstvene vlasti komuniciraju na transparentan način i ljudima jasno kažu kakvim podacima raspolažu, makar to nije uvek prijatno čuti, onda im ljudi veruju više. A političari i vlast često umesto toga vole da daju neka neodređena uveravanja tipa, ništa vi ne brinite, sve će biti u redu. E, ali ako krenete tim putem, onda stvarate sumnje, ljudi počnu da misle da nešto krijete i gubite njihovo poverenje. Zato su ta neodredjena uveravanja najgori vid komunikacije jer njima samo gubite poverenje kod ljudi i ne možete da ih ubedite da prihvate to što govorite.
Politikolozi, epidemiolozi i bihejvoristi, ako se to tako kaže, uveliko naravno rade na preporukama kako se nositi sa sledećom epidemijom. Oni naglašavaju da apeli da budemo empatični i odgovorni građani, ako ih šalju ljudi od ugleda i poverenja, mogu da imaju veći efekat nego nametnute mere. Kod epidemije ebole u zapadnoj Africi pokazalo se da apeli lokalnih lidera od poverenja imaju mnogo veći efekat od istih takvih apela koje upućuju gostujući stručnjaci za Zapada. Zato istraživači napominju da je važno veoma čak i pre nego što izbije pandemija identifikovati ljude koji uživaju veliko poverenje građana i uključiti ih u akciju što pre. Kod vakcinacije dobro sastavljeni podsetnici pokazali su se efikasnijim od materijalnih nagrada ljudima ako se vakcinišu. Na primer, jedna anketa u SAD pokazala je da kod vakcinacijskih skeptika veći efekat da se predomisle ima apel da bar zaštite zdravlje drugih ljudi oko sebe nego poruka da će im vakcina doneti pre svega ličnu korist. Kako to? Tako što, kao što pokazuju istraživanja, većina ljudi ne voli da im se govori šta treba da rade; mnogo je efikasnije pomoći im da i sami prihvate odgovornost za svoje korake, da shvate kako ono što rade utiče in a druge.
I, kod svih ovih mera, tajming je ključna stvar - ono što ljude motiviše u jednoj fazi pandemije ne mora da ima isti efekat u nekoj drugoj fazi. Jedna studija iz Italije, koja je kao što znamo bila među najteže pogođenim zemljama u aktuelnoj pandemiji, pokazala je da poruke zdravstvenih radnika nailaze na najveće poverenje u prvim danima pandemije. To me je odmah navelo da se setim šopinga zu Milanu, rakijce i belog luka - prvih poruka srpskih vlasti sa početka pandemije. Istraživanja dalje pokazuju da što su građani više zatrpani informacijama to je efikasnost poruka koje primaju manja.
Pošto gledamo unapred postavlja se pitanje da li je moguće organizovati informativne kampanje i slično unapred, pre nego što sledeća epidemija uopšte izbije. U nekom smislu - jeste, moguće je, ako zdravstvene vlasti imaju fondove za marketinške kampanje kojima će se približiti građanima, objasniti im kako i šta rade i ojačati njihovo poverenje u zdravstvo. I tu nam iskustva iz aktuelne pandemije pokazuju da je efikasnost u borbi protiv kovida bila direktno u vezi sa poverenjem koje građani imaju u svoju vlast. Iskrenost političara i drugih lidera je ključna. Građani moraju da znaju ne samo kako treba da se ponašaju, nego i zašto. I to nas vraća na ono staro pitanje - ko treba da rukovodi borbom protiv epidemije: politika ili struka. Sociološkinja sa univerziteta u Daramu u Britaniji Jana Baćević rekla je za Radio karantin da je struka tu da savetuje, ali da odluke uvek donose političari.
“Iako naučnici savetuju, političari zapravo donose odluke, te zbog toga politika mora i da snosi odgovornost”. Ona upozorava da kada se odgovornost određenih politika pripisuje nauci to nikada nije ceo odgovor i da treba imati na umu da su za političare ključne dve stvari: poverenje javnog mnjenja i da se što manja odgovornost pripiše njima. “Struka bi mogla da se proglasi krivcem samo ako je ona dala veoma pogrešnu procenu za nešto što se moglo znati, poput Černobila, ali čak i tada se pokazalo da je reč o podeljenoj odgovornosti, jer je struka napravila propust upravo zbog političkog pritiska”, napominje sociološkinja Baćević i dodaje da u slučaju pandemije korona virusa to svakako ne može biti odgovornost nauke i naučnika.
E sad, kako da vlasti steknu poverenje građana? Na tome se radi godinama, ne može preko noći. I šta je ono što bi vlasti mogle da urade odmah? Jedna od ideja jeste da se na globalnom nivou udruže i bolje organizuju za trenutak kada izbije sledeća pandemija. Zašto? Zato što je uvek lakše sprečiti nego lečiti. Pandemija sarsa od pre 20 godina odnela je oko 800 života i prouzrokovala ekonomske gubitke koji se procenjuju na oko 40 milijardi dolara. Ebola je pre desetak godina ubila oko 11 hiljada ljudi i koštala je preko 50 milijardi dolara. Kovid je sve to premašio i po broju umrlih, direktno preko šest miliona i indirektno preko 17 miliona, i po troškovima koji se procenjuju na 12,5 hiljada milijardi dolara.
Kako svetski lideri mogu to da spreče? Naučnici predlažu formiranje Nezavisnog panela za pripreme i reakciju na pandemije - tela koje bi okupilo svetske lidere u cilju koordinacije poteza. Formiranje ovog tela pratio bi i novi globalni fond za borbu protiv pandemije. Istovremeno predlažu da se Svetskoj zdravstvenoj organizaciji daju veća ovlašćenja i nezavisnost u koordinaciji borbe protiv globalnih zdravstvenih kriza. Procenjuje se da bi zajednički rad na sprečavanju pandemija koštao oko deset milijardi dolara godišnje, što je zapravo veoma niska cena za spasavanje ljudskih života i ekonomije. Već se razmatraju i različiti modeli finansiranja ovakvog poduhvata.
Epidemiolozi se slažu da najveći rizik da dodje do nove pandemije predstavljaju patogeni koji imaju potencijal da predju sa životinja na ljude. Jednom kada se to desi, onda širenje zaraze medju ljudima, u današnjem duboko povezanom svetu, ide veoma lako i brzo, kao što smo videli. Ali koji su to patogeni koji će preći sa životinja na ljude? Svetska zdravstvena organizacija prepoznala je nekoliko, medju kojima su Ebola, Zika, Marburg, Lasa, Mers i Sars. Naravno, ovo nikako nije konačni spisak i zato britanski epidemiolog Devi Sridar u eseju za magazin Nature predlaže da treba prvo identifikovati sve tačke na planeti na kojima dolazi do kontakta ljudi sa životinjama i da tu onda treba preduzimati korake da se smanje rizici prelaska virusa sa životinja na ljude. To uključuje pijace i klanice.
Profesorka Sridar dalje smatra da je važno što pre imati neophodno oružje za borbu protiv pandemije kao što su, pre svega, dijagnostički testovi, vakcine i terapije. Da bismo to imali, važno je da što pre znamo protiv čega se borimo. U slučaju kovida, smatra ona, to je urađeno veoma brzo, prvo u Kini a posle i drugde. Ali nemaju sve zemlje te kapacitete. I što je važnije, te kapacitete često nemaju zemlje visokog rizika da postanu žarišta, kao što je to bio slučaj 2014. sa pojavom ebole u Gvineiji. Zato je važno da što više zemalja dobije sredstva za izgradnju laboratorijskih kapaciteta za genetsko testiranje.
Devi Sridar dalje tvrdi da su epidemije svinjskog gripa, kovida i majmunskih boginja pokazale da model doniranja vakcina iz bogatog u siromašni svet ne funkcioniše i da vodi do velikih nejednakosti. Takođe smo videli da svet zavisi od zapravo veoma malog broja proizvođača vakcina. To je ono što treba promeniti - proizvodnja vakcina mora biti ravnomernije raspoređena po svetu. O prvim koracima u tom smeru govorio sam u prethodnom izdanju Radio karantina. Da bi se to nastavilo i razvilo, treba u igru uvesti i privatni sektor. Tako ćemo brže imati vakcine bez kojih nema efikasne borbe protiv pandemija. Naučnici uveliko rade na razvoju tehnologija koje će nam omogućiti brzo modifikaciju postojećih vakcina kako se pojave novi patogeni.
I konačno, zaključuje profesorka Sridar, naše vlasti moraju da odustanu od ideje da je širenje respiratornih patogena neizbežno. Vlasti u zemljama poput Velike Britanije ili Švedske vrlo brzo su zaključile da nema svrhe štititi stanovništvo od zaraze dok ne stigne vakcina. Da li je moralo tako? Koliko ljudi je moglo da dočeka vakcinu i ostane u životu da je politika bila drugačija? Zato je neophodno, smatra Devi Sridar, da vlasti preduzimaju sve moguće razumne mere da se spreči širenje zaraze dok ne stigne vakcina ili lek. To pre svega podrazumeva obavezno nošenje maski u zatvorenom prostoru.
