„Stanovnici Esvatinija zabavni su i gostoljubivi i belci ih ne zanimaju preterano. Niko se ne žali i to je lekcija koju ovde učim, kaže Ana koja u Esvatiniju živi od septembra prošle godine.
Ana Jovanović u Esvatiniju, nekadašnjem Svazilendu, radi kao programski menadžer za američku nevladinu organizaciju koja se bavi izgradnjom mostova u ruralnim sredinama Esvatinija, Ekvadora i Bolivije. Jelena Visser sa njom razgovara o tome kako je raditi kao žena u predominantno muškom sektoru, šta je motiviše i inspiriše i na koji način se određuje u odnosu na zemlju porekla i svet u kome trenutno boravi. Razgovaraju i o Aninim vernim saputnicima – mački Kualalumpurčanki i psu rođenom Beograđaninu, koji sada skladno koegzistiraju u Esvatiniju.
Ana je po obrazovanju inženjer zaštite životne sredine i od početka karijere radi u neprofitnom sektoru na programima smanjenja siromaštva. Živela je i radila i u Maleziji, Italiji i Sloveniji. Za sebe kaže da uvek ide za zanimljivim projektom i poslom i da je od zapadnih zemalja više privlače život i kultura zemalja u razvoju.
Za razliku od velikih međunarodnih organizacija, poput Ujedinjenih Nacija, Ani je mnogo bliži i draži rad sa manjim organizacijama koje rade neposredno i u prisnoj saradnji sa lokalnim stanovništvom. Naročito u prvim fazama izvođenja projekta, Ana prikuplja informacije od lokalnih stanovnika o tome koja su njihova prethodna iskustva i stvarne potrebe.
„Sa njima pokušavamo da nađemo rešenja, da se vidi zašto im je bitno da imaju most, koliko dece i koliko žena prelazi te mostove, koji su ti neki njihovi poljoprivredni ciljevi i slično. A onda u aprilu počinjemo izgradnju. I dok ta izgradnja traje, ostajemo sa lokalcima – spavamo kod njih i kod njih se hranimo. Izgradnja mosta traje između osam i dvanaest nedelja i onda se posle pravi ogromna fešta, na koju dođu svi lokalni poglavari i televizija. A onda idemo dalje.“
U površnom pristupu lako možemo da pretpostavimo kako visoko razvijene zemlje otvaraju veće mogućnosti za napredak u karijeri. Ana se, međutim, karijerno opredelila za rad u zemljama u razvoju. Njen fokus je uvek bio na rad u ruralnim sredinama, jer smatra da se kultura tamo najbolje upoznaje – onda kada vidite kako se hrana priprema, kako izgledaju stari običaji ili kako jezik izvorno zvuči.
„Ja sam se odselila u Kanadu, dobila papire i posle mesec dana rekla – ljudi, ovo nije za mene. Ja ovde nemam šta da radim, ovde nema problema. Ja mogu da radim iz neke kancelarije i na daljinu radim na nekim projektima razvoja, ali više volim da budem u toj zemlji – da znam zašto i za koga radim to što radim.“
Ana kaže da ženama nije lako da grade inženjersku karijeru bilo gde u svetu. Posle gomile komentara koje je tokom godina dobila, kaže da je oguglala.
„Ja sam sada na liderskoj poziciji u potpuno muškom timu. Sa njima nema problema i oni su sjajni momci. Ali komentari dolaze iz drugih timova. Ima tu i pokušaja duhovitih komentara ali i onih zluradih. Ali kada bih se ja tim komentarima bavila svaki put, ja onda ništa [drugo] ne bih mogla da uradim. Ja sam, za razliku od dosta žena koje poznajem, imala sreću da nisam doživela nikakvu fizičku neprijatnost. Možda zato što imam taj gard, jer sam celog života u muškoj industriji. A da ne pričamo sad o platama, to je neka deseta priča.“
Ana nije klasični iseljenik iz Srbije – ne oseća da je iz nje otišla kao i najveći broj emigranata – trbuhom za karijernim prospektima, već u iskrenoj želji da uči i otkriva ljude, poslove i svetove.
„Posetila sam četrdesetosam zemalja i živela u šest. Nisam osetila da je u njima nešto mnogo bolje. Da, negde je možda lakše izaći na kraj sa problemima, i negde možda sistem radi za tebe da ti pomogne da se izboriš sa tim problemima, ali opet na uštrb osećaja zajednice. I na kraju je pitanje šta čoveku više prija – nekom treba sistem, nekom komšija s kojim može da popije kafu.“
„Ovde se niko ne žali i to je lekcija koju ovde učim. Uvek će biti milion problema i pretnji oko nas, ali ako ne mogu ništa da uradim po tom pitanju, naročito u globalu, onda pustim. Jer sedenjem u strahu šta će biti sutra se ne dobija ništa, samo se izgubi još jedan dan u životu.“
