Zašto izgradnja šume na Trgu republike ne bi bio samo PR već i promocija života i zašto se o Rio Tintu u Srbiji priča sa uzavrelim emocijama. Nemanja Milović i Dejan Lekić u novom Radio karantinu.
Samit u Glazgovu završen je bez spektakularnih mera ali sa jasnom porukom da svet klimatske promene shvata ozbiljno i da uglju polako ali sigurno dolazi kraj. Evropska unija planira da najkasnije do 2050. ugasi sve termoelektrane na ugalj i tako značajno smanji zagađenje. Srbija, koja nema tako dugoročan plan i, prema rečima stručnjaka, „zimi ima manjkove energije", planira da do 2025. godine poveća korišćenje energije iz obnovljivih izvora na 27 odsto, ali i da otvori nove površinske kopove za ugalj, kako prenosi BBC. Jedno istraživanje Agencije za zaštitu životne sredine Evropske unije o posledicama zagađenja životne sredine po zdravlje označilo je Srbiju i još nekoliko zemalja Balkana kao crne tačke u Evropi. Delimično zbog toga, a delimično zbog planova i projekata koji izazivaju otpor u direktno pogođenim sredinama u Srbiji i drugde u bivšoj Jugoslaviji, vidimo da rastu ekološki pokreti. Koja je njihova uloga, da li treba da dobiju političku dimenziju i da li su važni u podizanju svesti građana o značaju klimatskih promena?
Za podkast Radio karantin o tome govore Nemanja Milović, urednik sajta Klima101 i stručnjak za pitanja zaštite životne sredine Dejan Lekić.
Dejan Lekić smatra da u Srbiji još uvek ne postoji politička svest koja bi omogućila delovanje u smislu očuvanja životne sredine.
„Mi se u Srbiji i dalje raspravljamo oko toga da li je vazduh zagađen ili nije. Kod nas nije problem to što je sinoć na svim mestima na kojima se meri kvalitet vazduha, zabeleženo, ne prekomerno, nego ekstremno zagađenje. To se događa danas, a ne za dvadeset ili trideset godina, tako da ne postoji način da ovde neko realno sagleda moguće posledice klimatskih promena. I još gore, ne postoji nikakva diskusija i ljudi koji se bavi klimatskim promenama se smatraju nekim čudacima“, kaže Lekić.
On smatra da je realnost da Srbija smanji emisiju štetnih gasova, odnosno postigne karbonsku neutralnost, u periodu od trideset ili četrdeset godina, na način na koji su se obavezale neke druge zemlje, poput Kine ili Indije, je praktično na nivou teorije.
„Zato ide ovaj diskurs sa nuklearnim elektranama koji smo čuli zadnjih nedelja, jer nema alternative. Potrošnja energije u Srbiji je, zbog hlađenja, jednaka kao i zimi. Ja hoću svoj komoditet, ja hoću da bacam hranu, ja hoću kesu u samoposluzi. EU već razmišlja kako da promeni takozvani „consumption pattern“. A kako to izvesti u Srbiji gde je glavni štos da ti država kupi službeni najnoviji iPhone. Ja ne znam kako vi to da promenite u zemlji u kojoj je simbol uspeha da vi nekog prevarite i nešto za sebe obezbedite. Koncept malih hidroelektrana nije loš, jer vi koristite snagu vode za održivu proizvodnju električne energije na mestima gde to ne utiče na prirodu. A kod nas se one prave u zaštićenim područjima. I mi tu sad diskutujemo godinama, pokreti se prave čitavi, od ljudi koji su očajni i ne mogu da veruju. Jer mi jednu dobru ideju zloupotrebimo i od nje napravimo svinjariju, zbog sitnog interesa pojedinca koji ima mogućnost da sebi napravi profit, kaže Lekić.
Lekić smatra i da su mali lokalni pokreti u Srbiji podigli svest o značaju očuvanja životne sredine pa i klime. On kaže da je pokret poput onog Odbranimo reke Stare planine nastao kao odbrana prava na život i oni su uradili veliku stvar, pre svega probijanja medijske blokade.
„Kada su telima krenuli da brane ono što, složićemo se, treba da bude odbranjeno, oni su stavili temu zaštite životne sredine visoko na agendu. To se širi i dalje. Ono što ne bi smeli da uradimo je da iz aktivizma pređemo u ekstremizam. Rio Tinto deluje kao ozbiljno opasna stvar za Srbiju. Na koji način mi možemo da verujemo da će kompanija sa neslavnom prošlošću u smislu korišćenja prirodnih resursa jedne zemlje, u ovakvoj zemlji koja je zasnovana na korupciji, uložiti u sve ono što je potrebno za zaštitu životne sredine i umesto da ispoštuje sva pravila, nekom tutnuti neke pare da se pravi lud, kao što se prave ludi u Boru“, navodi Lekić.
Nemanja Milović smatra da klimatske promene ili klimatska kriza nisu velika tema u Srbiji ali da to postaju.
„Mi smo pratili koliko se klimatske teme u najširem smislu, pojavljuju u domaćim medijima i jasno je da se prate više. I rekao bih i da je ovaj samit u Glazgovu propraćen više nego onaj u Madridu. Ali se o ovoj temi ne govori na onom nivou na kome bi trebalo i ne shvata se da je ova tema u najboljem interesu Srbije“, kaže Milović i ocenjuje da je problem to što ljudi klimatsku krizu još uvek vide kao apstraktnu temu i sa njom se ne identifikuju na ličnom nivou.
Istovremeno lokalne ekološke teme u Srbiji su sve važnije. Milović smatra da su one dobra odskočna daska da se ljudi više zainteresuju za temu klimatskih promena.
„U Srbiji vidimo mini renesansu ekoloških pokreta i upravo su se kroz te male pokrete razvile neke teme. Kada stavite reku u cev, jasno je šta će se desiti, jasan je protivnik. Ljudi znaju da se bore protiv tih nekih investitora, ne bore se protiv globalnog porasta temperature, tako da su oni dobra odskočna daska da se ljudi zainteresuju za neke šire probleme. Istovremeno potrebno je da se nađe način da se klimatska tema spusti i da se od nje napravi više malih, lokalnih borbi, kako bi se spajanjem tih lokalnih borbi došlo do globalne promene“, smatra Milović.
On smatra da će konstantni problem prekomernog zagađenja vazduha u Beogradu biti značajna tema na predstojećim gradskim izborima, kao i da bi problem zagađenja vazduha u Srbiji trebalo sagledati sa više strana.
„Najveći zagađivači su individualna ložišta i male toplane i to je primarna emisija. Sekundarna emisija čestica dolazi od gasova koje naše termoelektrane emituju višestruko nego što bi smele – petnaest ili šesnaest puta više od dozvoljene granice. Problem je vrsta goriva, neadekvatna upotreba goriva, neefikasni šporeti i energetski neefikasne kuće i zgrade, pa se troši više goriva“, navodi Milović.
Milović smatra da se ljudi s pravom boje dolaska kompanije Rio Tinto u Srbiju jer se u ovoj državi propisi i zakoni ne sprovode onako kako bi trebalo. On kaže da se o Rio Tintu više ne priča na nivou struke, već na nivou politike i sa uzavrelim emocijama.
„Šta god da se tamo radi neophodno je da poštuju svi propisi i da se dobije podrška lokalnog stanovništva koje tamo živi. Neka prinudna iseljavanja i pravljenje dogovora koji te ljude isključuju je duboko pogrešno. Ti retki minerali će nama biti potrebni za energetsku tranziciju i tu nema dileme i mi ćemo morati da shvatimo da energetska tranzicija ne znači da samo imamo solarni panel na krovu, nego su to ogromni projekti koji takođe menjaju životnu sredinu, samo je pitanje šta je veći uticaj, a šta je veća šteta, kaže Milović i navodi da je dodatni problem to što u Srbiji ne postoji politička kultura da o ovom pitanju razgovara tako da se iznađe najbolje moguće rešenje“, smatra Milović.
