Naučnici kažu da će vakcine bez igle omogućiti sveobuhvatniju vakcinaciju u zemljama sa slabijim zdravstvom. Onima koji se boje igle pomoći će da se odluče da prime vakcinu protiv kovida.
U Šangaju je u oktobru počela vakcinacija novim tipom kovid vakcina koje se udišu a ne ubrizgavaju. To je buster vakcina koja se daje u obliku vazdušnih kapljica koje se udišu ustima. Jedan državni medij u Kini emitovao je video na kojem se vide građani u jednom lokalnom domu zdravlja koji ovu novu vakcinu primaju tako što u usta stavljaju slamčicu koja izlazi iz providne plastične čaše. Na snimku se kaže da se vazdušne kapljice iz te čaše udišu polako i da jednom kada ih osoba udahne, treba da zadrži dah pet sekundi. Cela procedura je gotova za 20 sekundi. Jedan građanin rekao je da vakcina ima slatkast ukus i da mu je sve izgledalo kao da pije čaj.
Naučnici kažu da će ove vakcine bez igle omogućiti lakšu i sveobuhvatniju vakcinaciju u zemljama sa slabijim zdravstvom, kao i da će onima koji se boje igle pomoći da se odluče i prime vakcinu protiv kovida. Kina želi da što više ljudi primi ovu buster vakcinu kako bi mogla da ublažava svoje inače veoma stroge karantinske mere koje stupaju na snagu svaki put kada se pojave nova lokalna žarišta kovida. Vakcinu je proizvela kineska kompanija CanSino Biologics. U Kini je inače, kako prenosi Asošiejted pres, 90% stanovnika vakcinisano, dok je 57% primilo i buster.
O efikasnosti novog tipa vakcine još uvek se ne zna mnogo. Kinesko regulatorno telo odobrilo je vakcinu u septembru, ali samo kao buster nakon što su studije pokazale da pozitivno deluje na imuni sistem kod ljudi koji su prethodno primili dve doze onih klasičnih kineskih vakcina. Takođe postoje naznake da ove nove vakcine mogu da zaustave virus pre nego što stigne do respiratornog sistema, mada, kako kaže jedan ekspert, to delimično zavisi od veličine kapljica vakcine. Krupnije kapljice omogućavaju bolju zaštitu u delovima usta i grla, dok one manje lakše putuju po ostatku tela. I u Indiji je odobrena jedna slična, nazalna, vakcina s tim što vakcinacija još nije počela. Svetska zdravstvena organizacija kaže da se u svetu trenutno testira desetak tipova nazalnih vakcina.
Ovakve vakcine postoje već neko vreme. Oralna vakcina protiv polia smatra se veoma uspešnom, dok one protiv drugih virusa daju slabije rezultate. Švajcarska kompanija Berna Biotech povukla je pre dvadesetak godina nazalnu vakcinu protiv gripa kada se ispostavilo da povećava rizik od privremene paralize lica. Američka nazalna vakcina FluMist pokazala se uspešnijom u borbi protiv gripa kod dece od klasične muskularne.
Istovremeno sa radom na vakcinama bez igle, naučnici pokušavaju da nađu i lekove koji će na kovid delovati preventivno i sprečiti da se uopšte zarazimo virusom. Kako piše časopis Nature, En Moskona i kolege sa Kolumbija univerziteta u Njujorku tvrde da su pronašli sastojak koji radi upravo to - sprečava kovid da zarazi i jednu jedinu ćeliju u našem organizmu. I što je još bolje, taj sastojak se u telo unosi bez igle već u vidu nazalnog spreja. Ideja je da sprej deluje brzo, da se unosi često, recimo jednom ili dva puta dnevno, na mestima gde se virus prvo smešta, a to su nos i grlo. Za razliku od vakcina, koje naš imuni sistem uče da razvije trajnu zaštitu, sprejevi deluju kratko i primarni cilj im je da spreče virus da udje u ćelije. Više istraživačkih timova je već pokazalo da su ovakvi sprejevi uspešni u sprečavanju infekcije kovidom kod životinja. Ako se pokaže da deluju i kod ljudi, biće to veliki napredak u našoj borbi protiv kovida. Vakcine nas štite od težih oblika bolesti, dok lekovi koje trenutno imamo leče bolest, ali je ne sprečavaju. Sprejevi bi nam dodatno doneli zaštitu od infekcije, pre svega u objektima i prostorijama visokog rizika, od bolnica do restorana.
Ipak, na svakodnevno „sprejisanje“ nosa sačekaćemo malo duže pre svega zato što, kako piše Nature, farmaceutske kompanije nisu mnogo zainteresovane da finansiraju testove na ljudima jer su takvi testovi inače skupi i obimni. Osim toga, da bi bio efikasan, sprej mora u potpunosti da pokrije neku površinu jer ako virus uspe da se probije i do samo jedne ili dve ćelije veoma brzo može doći do pune infekcije.
Inače, razvoj profilaktičkih tretmana protiv virusa traje mnogo duže od aktuelne pandemije, ali za sada gotovo da nema profilaktičkih sprejeva u funkciji zaštite od virusa.
Da se vratimo sada na onaj slogan Svetske zdravstvene organizacije sa početka pandemije: Niko nije bezbedan dok svi nisu bezbedni. Zvuči sasvim logično ali kao što znamo nikada od početka pandemije nije bilo tako - ni sa maskama, ni sa respiratorima ni kasnije sa vakcinama. Veliki zastoji u isporukama vakcina, koji još uvek traju u nekim delovima sveta, doveli su do nepotrebne smrti hiljada i hiljada ljudi a možda i do pojave novih sojeva, kao što je Omikron koji se, kao što znamo, prvo pojavio u Južnoj Africi. Za to vreme bogatiji svet uveliko se vakcinisao.
Ova nejednakost bode oči ali nažalost ne iznenadjuje. Slično je bilo i sa drugim vakcinama pre kovida, kao i sa lekovima na primer protiv HIV-a, koji su u Afriku stigli godinama kasnije posle ulaska u upotrebu na Zapadu. Ništa bolje nije ni sa tretmanima za rak i druge teške bolesti. Zašto je to tako? Zato što se zdravstvo u siromašnim zemljama u velikoj meri oslanja na male količine dobre volje, ili milostinje ako hoćete, bogatijih zemalja sa severne hemisfere u kojima se nalazi većina farmaceutskih kompanija. Zato se sada zemlje tzv Globalnog juga udružuju i sa Svetskom zdravstvenom organizacijom i drugima pokreću incijativu za izgradnju kapaciteta za proizvodnju vakcina i lekova širom planete.
Direktor SZO Tedros Gebresijus rekao je nedavno da je pandemija pokazala koliko je opasno ako se za proizvodnju i distribuciju javnih dobara oslonimo na samo par kompanija. Direktor SZO je ovo rekao najavljujući pokretanje Centra za transfer mRNK tehnologija za proizvodnju vakcina. U srcu ovog centra je Afrigen Biologics and Vaccines, mala biotehnološka firma iz Kejptauna u Južnoj Africi. U projekat je uključeno nekoliko univerziteta u Južnoj Africi kao i petnestak farmaceutskih kompanija iz više zemalja medju kojima su Senegal, Argentina i Indonezija. Njihov cilj je da zajedničkim snagama naprave svoju mRNK vakcinu protiv kovida, da bi se kasnije posvetili lekovima i vakcinama protiv drugih bolesti kao što su HIV, zika ili boginje.
Naravno, ovakve humane ideje nije nimalo lako realizovati. Postoje silni tehnički i tehnološki izazovi, a tu su i ekonomske i geopolitičke prepreke. Vakcine su proizvod zaštićen patentima, kojih učesnici u ovom projektu praktično treba da se odreknu.
Da se sada vratimo malo unazad i da vidimo kako smo uopšte došli do ove situacije sa patentima. Tokom osamdesetih godina prošlog veka farmaceutske kompanije u Americi pokrenule su inicijative da prava na zaštitu intelektualne svojine važe za celu planetu. To je bilo motivisano strahom od potencijalne konkurencije iz Indije i Brazila, gde je došlo do ekspanzije u proizvodnji tzv. generičkih lekova napravljenih koristeći patente kojima je istekao rok kada su pod zaštitom. Mnogi ekonomisti odmah su upozorili da će restriktivnija politika otežati pristup veoma važnim lekovima, ali bez uspeha. 1995 godine stupio je na snagu sporazum TRIPS koji je sve članice Svetske trgovinske organizacije, njih tada preko 150, obavezao da poštuju stroga pravila u vezi sa zaštitom intelektualne svojine, od kojih je glavno da patenti traju najmanje 20 godina. Nobelovac Džozef Štiglic taj sporazum nazvao je “teoretski neodbranjivim i etički neprihvatljivim” jer štiti isključivo poslovne interese u razvijenim zemljama a najčešće na štetu po zdravlje građana u najsiromašnijim zemljama. Gnev povodom ovog sporazuma imao je erupciju u vreme eskalacije epidemije side krajem 90-ih i početkom 2000-ih. Jedna od najteže pogođenih zemalja, Južna Afrika, tada je predložila da se odobri upotreba jeftinijih, generičkih lekova na šta su Fajzer i drugi farmaceutski giganti za Zapada predsedniku Nelsonu Mendeli zapretili sudskom tužbom, a američka vlada sankcijama protiv Južne Afrike. Ni tužbe ni sankcija na kraju nije bilo zahvaljujući reakciji javnosti ali je na stotine hiljada ljudi u Africi izgubilo život jer nije bilo ni lekova.
Strahujući da bi tokom aktuelne kovid pandemije moglo da se desi isto, Južna Afrika i Indija izašle su pre dve godine sa predlogom da se sporazum TRIPS zamrzne i tu ideju podržale su i SZO i SAD. Ali, predlog je ostao da tavori u fiokama Svetske trgovinske organizacije, pre svega zahvaljujući blokadi Evropske unije i još nekih zemalja. Njihov argument bio je da će ukidanje patenata negativno uticati na inovacije, a neće doprineti boljem snabdevanju vakcinama. Onda je u junu ove godine Svetska zdravstvena organizacija usvojila značajno revidiranu verziju predloga koja predviđa samo privremeno ukidanje patenata što su mnogi kritikovali kao preveliki kompromis koji proizvođačima u siromašnijim zemljama neće pomoći. Istovremeno, SZO je nastavila sa pritiscima na Modernu da novom afričkom centru izda dozvolu za proizvodnju njene mRNK vakcine ili bar dostavi podatke dobijene iz sopstvenih istraživanja. Nekih 30 odsto deoničara Moderne, medju kojima su i direktori kompanije, podržalo je ovu molbu, bar tako tvrdi organizacija Oxfam, ali ni od toga za sada nije bilo ništa. Čim je Afrigen objavio da će pokušati da napravi svoju verziju modernine vakcine, Moderna je registrovala nove patente u Južnoj Africi koji će važiti do 2034. Ovde je važno da se podsetimo kako je najveći deo Moderninog rada na prvoj fazi izrade vakcine protiv kovida finansirala američka vlada. Moderna je u 2021 ostvarila prihod od 18 milijardi dolara a za ovu godinu predviđen je prihod od 19 milijardi.
I tako se vrtimo u krug, od krize do krize. Bogati svet gleda pre svega svoje interese, siromašni čekaju i nadaju se. Glasova protiv ovakvog stanja sve je više i sve su jači i to je dobro. Pobornici ideje udruživanja siromašnijih zemalja smatraju da ovaj kolaborativni pristup može da spreči sledeću veliku pandemiju tako što će pomoći da se svaki deo sveta oslanja pre svega na sopstvene kapacitete. Zato Barni Greem, jedan od naučnika koji su radili na mRNK vakcinama u SAD a koji sada savetuje ovaj novi projekat, naglašava: “Dok ne budemo mogli da vakcinišemo ceo svet za šest meseci umesto za šest godina kao sada, imaćemo probleme kao danas, sa novim i novim sojevima virusa”.
