U generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija ovih dana se glasa o predlogu rezolucije da se 11. Juli proglasi danom sećanja na genocid u Srebrenici. Taj dokument je delimično baziran na sličnoj rezoluciji o genocidu u Ruandi i sastavile su ga Nemačka i Ruanda, kojima su se zatim kao tzv. sponzori rezolucije pridruzile brojne druge zemlje. U predloženom tekstu Rezolucije do kojeg su došli pojedini mediji, bezrezervno se osuđuje svako poricanje genocida u Srebrenici i podstiču države članice UN da sačuvaju utvrđene činjenice i da kroz svoje obrazovne programe doprinesu sprečavanju revizionizma i pojavljivanja genocida u budućnosti.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da će nakon usvajanja rezolucije uslediti “zahtevi za ukidanje Republike Srpske i da Beograd plati ratnu odštetu”, a iz Srbije su se čule reakcije da će Srbi biti proglašeni za genocidni narod. Zašto se Srbija, koja inače nije proglašena odgovornom za genocid u Srebrenici, niti se u tekstu ove rezolucije to uopšte spominje, toliko batrga? Da li su uopšte rezolucije, i pre svega presude međunarodnih sudova doprinele prihvatanju odgovornosti za zločine i pomirenju naroda u bivšoj Jugoslaviji?
U međuvremenu imamo i tužbu za navodni genocid u Gazi koji je protiv Izraela podnela Južna Afrika. U čemu se ta tužba razlikuje od one protiv Putina za ruske zločine u Ukrajini i kakve ishode možemo da očekujemo?
O ovome za Radio karantin govori profesorka međunarodne istorije na Univerzitetu u Utrehtu, Iva Vukušić.
Vukušić kaže da je razočaravajuće je da se decenijama nismo pomakli u načinu na koji razgovaramo o svojoj prošlosti u celoj bivšoj Jugoslaviji, ali i da teškoće u suočavanju s prošlošću nisu samo naše. Ona kaže da je ljudima teško da se suoče sa stvarima koje su rađene u njihovo ime i kao primer navodi građanski rat u Americi koji se zbio pre sto pedeset godina i gde se još uvek raspravlja o tome šta su njegovi uzroci.
„Ono što Srebrenicu izdvaja je način na koji zločin počinjen. To je bio zločin koji je planiran na najvišem nivou i od više ljudi. Ja bih zaista pozvala publiku da prouči arhive haškog suda koje su velikim delom javno dostupne i našem jeziku. Mnoge žrtve su pronađene, iskopane iz masovnih grobnica i identifikovane naučnim metodama. Ja bih rekla da, kada je Srebrenica u pitanju, malo toga je zapravo nepoznato.
Takođe, bitna je namera da se određena grupa istrebi. Genocid je dakle pokušaj istrebljenja određene skupine. Ako vi pobijete osam hiljada muškaraca, vi ste zapravo, budući da se radi o patrijarhalnom društvu, obezglavili osam hiljada porodica. Genocid je zločin protiv zajednice i ubijajući muškarce, vi uništavate potencijal jedne zajednice da se biološki obnovi.“
Pravno gledano ne postoji hijerarhija zločina. Formalno, genocid nije „gori“ ili „bolji“ od ratnog zločina ili zločina protiv čovečnosti. Radi se o kontekstu u kome je zločin počinjen i o nameri počinitelja, navodi Vukušić i dodaje da sudovi sami po sebi ne mogu biti faktor pomirenja.
„Suđenja za ratne zločine ne mogu sama od sebe proizvesti pomirenje i mogu biti samo faktor koji može malo pogurati situaciju napred. I kada su najuspešniji ti sudovi mogu pomoći, ali ne mogu pomiriti. Dok god naše političke elite, obrazovni sistem, crkvene vođe stvaraju atmosferu koja ne omogućava pomirenje, međunarodni sudovi su u tom smislu veoma malo uticajni.
S druge strane meni je problematično zahtevati pomirenje. Da je meni neko usred noći došao, odveo oca, silovao majku i zapalio kuću, ja bih rekla, oprostite, ja se ne bih pomirivala, ostavite me na miru. Ima određene arogancije u zahtevu da se svi sada moramo pomiriti. Pomirenje je nešto što se događa na individualnom nivou. Ljude treba pustiti da u miru sa tim svojim iskustvom rade šta žele. Sud im tu može malo pomoći, ali su političke elite tu ključne. Dok god Dodik, Vučić i drugi bošnjački i hrvatski političari pričaju to što pričaju, ne može haški sud sa hiljadu i po kilometara razdaljine doneti pomirenje.“
Iako se ljudima čini sasvim neverovatnim da bi Vladimir Putin ikada mogao biti uhapšen i izručen Hagu, Vukušić kaže da je atmosfera u haškom sudu bili ista i pre nego što su Karadžić i Mladić bili uhapšeni. Ne samo da su ova dvojica preživeli suđenje i žalbu, nego sada izdržavaju doživotne robije.
„Dakle, dokle god su ljudi živi ništa nije izgubljeno. Zavisiće naravno i od toga kako će se situacija u samoj Rusiji odvijati. Putin nije idiot i neće putovati u zemlje u kojima će ga hapsiti i njegovo hapšenje će zavisi od eventualne promene vlasti u Rusiji. Dakle, sve je nemoguće dok ne postane moguće.“
Proces po tužbi Južne Afrike za genocid u Gazi će po svemu sudeći trajati godinama jer je genocid teško dokazati, kao i da su eksperti skeptični da će se sud izjasniti da je ono što se radi u Gazi genocid, smatra Vukušić.
„Mislim da je ipak važno da međunarodne sudije sednu zajedno i izjasne se o tome šta je od ovog što se dešava u Gazi legalno, a šta nije. Važno je razumeti da je međunarodni sud užasno važan politički i diplomatski. Šta god da sud kaže, možete biti uvereni da to ide pravo u ministarstva inostranih poslova i da se u čitavom svetu čita to što je sud rekao.“
