Svejedno da li ste vakcinisani i koliko puta: ako ste imali kovid, da li vas kojim slučajem i dalje muče glavobolje, zamor, bol u ušima, tinitus, vrtoglavica, srčane palpitacije ili bol u mišićima?
Ako imate neke od ovih simptoma, vrlo je moguće da patite od hroničnog kovida i zato bi bilo dobro da se obratite lekaru.
Za hronični kovid znamo već duže vreme da postoji ali ne znamo koliko traje i šta ga tačno izaziva, uprkos sada već stotinama studija na tu temu. Nedavno se pojavila nova teorija koja kaže da hronični kovid izazivaju sitni ali uporni krvni ugrušci koji se pojavljuju posle infekcije korona virusom. Glavni pobornici ove teze su Eteresija Pretorius, psiholog na univerzitetu Stelenboš u Južnoj Africi, i Daglas Kel, biolog sa univerziteta u Liverpulu. Njih dvoje već godinama proučavaju stvaranje krvnih ugrušaka, posebno onih koji opstaju godinama, kod pacijenata obolelim od dijabetesa, Alchajmera ili Parkinsonove bolesti. Po izbijanju pandemije fokusirali su se na kovid i analizirali krv potpuno zdravih ljudi, pacijenata sa kovidom, onih sa dijebetesom i onih sa hroničnim kovidom.
I kod pacijenata sa akutnim i kod onih sa hroničnim kovidom videli su pojačano ugrušavanje krvi, veće nego kod dijabetičara. Posle toga su testirali samo krv 80 ljudi sa hroničnim kovidom i kod apsolutno svih su našli mikro ugruške u krvi. Onda je jedan tim naučnika u Šefildu u Engleskoj uradio slično istraživanje i utvrdio da svi koji su imali kovid - akutni ili hronični - imaju mikro ugruške ali da oni sa hroničnim kovidom imaju veći broj krupnih ugrušaka. Ovaj tim je kasnije utvrdio i da postoji veza izmedju isrpljenosti i mikro ugrušaka, doduše kod jednog broja pacijenata, ne kod svih.
Mnogi naučnici se slažu da ova teorija ima smisla i da se poklapa sa drugim, ranije dobijenim podacima u vezi sa krvnim ugrušcima. Što se samog kovida tiče, odavno se zna da kod pacijenata sa težim oblicima bolesti postoje veće šanse da dodje do stvaranja ugrušaka. To je zato što korona virus inficira ćelije duž krvnih sudova, što dovodi do upale koja izaziva ugrušavanje krvi.
Osim toga, naučnici su ovde videli sličnosti sa još jednom pojavom koju je teško objasniti a to je sindrom hronične iscrpljenosti, za koji se odavno smatra da ga izazivaju abnormalni ugrušci krvi.
E sad, mnogi hematolozi naglašavaju da teoriju o krvnim ugrušcima treba uzeti sa rezervom jer jednostavno još uvek nema dovoljno podataka i da su potrebne obimnije i duže studije, kao i konkretniji dokazi o direktnoj vezi. Takodje, postoje veće studije o hroničnom kovidu koje nisu našle nikakvu vezu sa ugrušcima u krvi. Pretorijus i Kel na to odgovaraju, kako prenosi časopis Nature, da bi bilo dobro da i drugi istraživači ponove njihovu studiju, a da će najbolji dokaz o vezi ugrušavanja krvi i hroničnog kovida biti ako pacijenti počnu da se osećaju bolje nakon terapije antikoagulantima, koji pomažu razbijanje ugrušaka. Prvi takvi podaci već postoje, kao rezultat istraživanja tokom kojeg su 24 osobe sa hroničnim kovidom primile terapiju protiv ugrušavanja krvi. Svi su prijavili da se osećaju bolje, da su glavni simptomi koji su ih mučili, nestali i da su manje iscrpljeni. Takodje se pokazalo i da su posle terapije imali manje mikro ugrušaka. To je ohrabrilo pojedine lekare u više zemalja da isti tretman ponude svojim pacijentima sa hroničnim kovidom. Skeptici pak smatraju da su takvi tretmani preuranjeni.
Jedna od posledica pandemije jeste i odluka mnogih zemalja da ulože u sopstvene biološke laboratorije kako bi same mogle da rade epidemiološka istraživanja. Trenutno je, prema pisanju časopisa Nature, u planu preko 40 novih takvih laboratorija, na primer u Indiji, Filipinima i Singapuru. Ovakve biolaboratorije obično niču posle velikih epidemija a pojedini naučnici upozoravaju na opasnost i rizike do kojih može doći ako veliki broj laboratorija barata sa najopasnijim patogenima na planeti. U ovim laboratorijama mogu da se rade i eksperimenti tipa gain-of-function koji podrazumevaju modifikaciju opasnih patogena usled kojih oni mogu postati još opasniji. Inače, takve laboratorije koštaju puno. Najskuplje za održavanje su one najviših kategorija biološke bezbednosti, BSL-3 i BSL-4. Tomas Ksijažek, šef jedne BSL-4 laboratorije u Teksasu kaže da oni dobijaju oko 12 miliona dolara godišnje za svoje troškove, od kojih samo na stalno obezbedjenje odlazi oko 2 miliona dolara. Isto toliko laboratorija troši na ventilaciju i grejanje.
Ipak, naučnici i političari u mnogim zemljama tvrde da su takve laboratorije neophodne i da bi se njihove zemlje bolje pripremile za pandemiju kao što je ova da su ih imale. Indija trenutno ima najambicioznije planove - ta zemlja trenutno gradi pet i planira još devet novih laboratorija. Osim toga, indijska vlada planira i otvaranje četiri nova nacionalna instituta za virusologiju. Sjedinjene Države takodje planiraju četiri nove laboratorije najvišeg nivoa, dok je Rusija najavila 15 novih.
Biolaboratorije trećeg nivoa projektuju se tako da u njima može bezbedno da se radi sa patogenima koji su potencijalno smrtonosni i mogu da se unesu disajnim putem. Eksperimenti se izvode u strogo izolovanim radnim jedinicama sa filtriranim vazduhom. Laboratorije četvrtog nivoa čuvaju patogene koji su fatalni i mogu da se prenose aerosolima. To su patogeni za koje lečenje i vakcine uglavnom ne postoje. Zato su laboratorije ovog nivoa izolovane od drugih delova zgrade u kojoj se nalaze, imaju zasebno dopremanje vazduha, a naučnici u njima nose posebnu odeću i tuširaju se pre i posle svakog ulaska.
