Podkast Radio karantin uskoro slavi četvrti rođendan. Počeli smo tokom prvog kovid karantina i pratili svet koji prolazi kroz pandemiju. Malo smo se osvrtali i na druge teme, kao što su klimatske promene, kojih ima previše, i političke promene, kojih nema dovoljno.
Kada smo završavali serijal o pandemiji mislili smo da smo raskrstili sa kovidom. Ispostavilo se da nismo; kovid je i dalje sa nama, navikli smo se na njega i zapravo se naivno pretvaramo da ne postoji. Posle smo se, bar u ovom podkastu, okrenuli emigracijama i pitanju kako nas život u dijaspori menja.
Postoje ljudi koji se na jednom mestu rode, tamo ostaju čitav život i to mesto zovu domovinom. Ima ljudi za koje je domovina zatvor iz kojeg beže i u njega se kasnije vraćaju najviše jednom godišnje zbog toga što se u vreme Božića osećaju obaveznim da to urade. Postoje ljudi koji svoju domovinu izgube i moraju da beže. Ti ljudi nemaju privilegiju da odluče da li u svojoj domovini žele da ostanu. A ako nemaju sreće onda na nekom drugom mestu nailaze na ljude koji „svoju domovinu" hoće da brane od „stranaca" i ta domovina nikada neće biti njihova. Ovim mislima Krsta Lazarevića, koji je rođen u Bosni i Hercegovini i kao dete je sa roditeljima pobegao u Nemačku gde i danas živi i piše za tamošnje medije, počeli smo sezonu posvećenu emigraciji.
Lazarević smatra da je u svakodnevnom govoru domovina bezazlen termin. Većina ljudi ga upotrebljava kako bi opisala mesto gde su odrasli, za koje ih vezuju lepa sećanja, ili mesto na kojem se osećaju kao kod kuće. U politici je to međutim opasan termin koji desničarski populisti širom Evrope stavljaju u centar svoje ideologije.
Egipatski nobelovac Nagib Mahfuz pisao je da domovina nije tamo gde smo rođeni, već tamo gde svi naši napori da pobegnemo - propadaju. I zaista, domovina se čini kao krajnje mesto pripadanja i sigurnosti, a s druge strane istovremeno se o njoj često govori kao o mestu napuštanja. Bar je tako u ogromnom broju slučajeva takozvanih “nas” iz regiona. Domovina - izvor neizrecivog ponosa i sreće za jedne i beskrajne teskobe i tuge za druge. To razmišljanje, to preispitivanje našeg odnosa prema zemlji iz koje smo otišli i zemlje u koju smo došli bilo je suština ove sezone Radio karantina.
Naši gosti tokom proteklih godinu dana pomogli su nam da bolje razumemo zašto ljudi odlaze iz Srbije i kako se uklapaju u novu sredinu. Većina njih kaže da su otišli jer su želeli život u uredjenijem društvu, kako god mi i oni to tumačili, a nakon što su shvatili da u Srbiji ne vredi ostajati. Oni su, bar tako kažu istraživači balkanskih emigracija, u manjini, ali su nama bili zanimljivi od čisto ekonomskih migranata.
Sezonu smo počeli razgovorom o Nemačkoj, jer je to zemlja u koju se iz bivše Jugoslavije najviše odlazi i koja je svakako u našoj percepciji majka svih gastarbajterskih priča. Tokom ove sezone, pričali smo i sa ljudima koji žive u Skandinavskim zemljama, Britaniji, Italiji, Australiji, Austriji, Islandu, Irskoj, Emiratima, Kini, Izraelu, pa čak i malom Esvatniju na jugu afričkog kontinenta.
Svi naši gosti rekli su da žele da se uklope u novu sredinu i pričali su o izazovima na tom putu. Uglavnom naglašavaju da je jezik jedan od najvećih faktora, bez čega nema ničeg drugog. I, naravno, da za uklapanje mora da postoji volja.
Kada pričamo o životnom iskustvu nas emigranata onda možemo da izdvojimo nekoliko ključnih faza u tom iskustvu, od kojih je prva odluka o odlasku, najčešće na rad. Zatim, po dolasku u novu zemlju sledi niz akcija prilagođavanja životu u novoj, stranoj sredini, pa dalje, kod nekih ljudi, spoznaja da se privremeni boravak u inostranstvu pretvara u dugotrajni, dok kod nekih ljudi sledi odluka o povratku u domovinu.
Jednom kada smo otišli iz svoje zemlje i stigli u novu, od emigranata postali smo imigranti. To je jedno sasvim novo i nimalo jednostavno stanje. Nama se pomeraju granice poznatog sveta i do tada bliskog kulturnog okruženja. Ulazimo u situaciju koju sociolozi migracija nazivaju kros-kulturnom adaptacijom, suočavanjem sa novim vrednostima i motivacionim faktorima, samim tim i potrebom za samoodređenjem, bilo kroz očuvanje starog ili stvaranje i prihvatanje novog kulturnog identiteta.
Svima nama koje je japanski naučnik Hiroko Nišida nazvao "pridošlicama" (imigranti, izbeglice, diplomatsko osoblje, poslovni ljudi, studenti na studijama u inostranstvu i drugi), zajedničko je to da prolazimo kroz proces transformacije svoje dotadašnje kulturne šeme, usvajajući novu, adekvatnu stranoj kulturi u kojoj boravimo, postepeno povećavajući nivo svojih komunikativnih sposobnosti i broj primljenih navika, vrednosti i "pogleda na svet" tipičnih za kulturu zemlje domaćina. Kod nekih ljudi možemo da govorimo o postojanju praktično dve paralelne kulturne šeme – jedne za "domaću" upotrebu i druge za potrebe snalaženja u novoj zemlji. Ukrštanjem ovih kulturnih šema formira se specifični kulturni identitet nas imigranata koji ne proizvodi uvek zadovoljavajuće rezultate, čega smo svesni i mi imigranti i oni oko nas.
"Suze u očima, slušalice u ušima i metlu u šake". Ovako je svoj prvi radni dan u Švedskoj za naš podkast opisao Saša Janoš, Pančevac, koji je iz Srbije otišao pre gotovo šest godina. On kaže, “što se više trudiš, Švedska ti više daje”. Za njega je ključ prilagodjavanja bio jezik. Novosadjanin Andreas Burbah naglasio je, pak, da je njemu i porodici u Norveškoj država najviše pomogla da se prilagode i stanu na noge. Larisa Inić u Kopenhagenu kaže medjutim da Danska država i društvo otvoreno poručuju došljacima da se prilagode ili da idu.
Pričali smo i o životu u Irskoj, zemlji iseljenika, koja se tek sada u 21. veku po prvi put suočava sa masovnim doseljavanjem, pa nekada deluje zbunjeno. Govoreći o sebi i drugim strancima u svom okruženju, Stanislava Trajlov u Dablinu rekla je da je njihovim dolaskom Irska dobila stručnjake, a oni sami - budućnost.
Osvrnuli smo se i na zemlje koje nisu demokratske ali privlače imigrante. Jelena MacDonald opisala je Emirate, gde je dugo živela, kao zemlju u kojoj se luksuz plaća odredjenim gubitkom slobode. Beogradjanin Marko Jovanović, koji živi u Kini, rekao nam je da je naša percepcija o toj jednopartijskoj državi kao neslobodnom društvu isuviše pojednostavljena i da mi, posmatrači sa strane, često ne shvatamo kako kinesko društvo funkcioniše.
U ovoj sezoni Radio karantina govorili smo i o izazovima podizanja dece u novoj zemlji, sa novim jezikom i kulturom. Odgajati decu u inostranstvu, u jednoj ili više drugih zemalja, uzbudljiva je avantura, ali može biti i veliki izazov. Koliko će se vaša deca prilagoditi? Kako će se nositi sa kulturnim razlikama? Koliko će dobro naučiti nove jezike? Dobrobit dece tokom života u različitim zemljama u velikoj meri zavisi od uzrasta u kojem doživljavaju tranziciju. Kretanje sa bebom ili malim detetom je prilično „lako“ u poređenju sa odlaskom sa detetom školskog uzrasta, a posebno sa tinejdžerom. Bebe i mala deca ne razumeju u potpunosti promene kroz koje prolaze, iako roditelji ne bi trebalo da potcene da će deca verovatno primetiti promenu hrane, mirisa, ukusa, navika i rutine i slično.
Mnogi roditelji se fokusiraju na prenošenje svoje kulture i nasleđa na decu, zanemarujući da neguju i lokalnu kulturu koja je za njihovu decu „njihova” kultura u kojoj odrastaju! Ako su deca već tinejdžeri kada se preselite u inostranstvo, verovatno će imati prilično čvrst kulturni identitet, što će im malo olakšati novu kulturu, ali, nedostajaće im vršnjaci, možda će im nova škola, očekivanja nastavnika i vršnjaka, jezik i sleng koji ne razumeju, pasti malo teže.
Aleksandar Kovač u Melburnu rekao je za Radio karantin da su njegova ćerke rodjene u Australiji ponosne na svoje srpsko poreklo, ali da su u suštini Australijanke. Dušan Tončić u Beču naglasio je da su deca njemu kao roditelju zapravo velika pomoć u integraciji.
A pričali smo i o dilemi - gde se penzonisati. Obično se misli da migranti žele penzionerske dane da provedu u rodnoj zemlji jer ipak su im tu koreni. Neki su tokom radnog veka ulagali u rodni kraj, zidali kuću za sebe i eventualno decu i unuke, u rodnom selu. Bar je tako bilo u ono gastarbajtersko doba.
Kada pričamo o migracijama ljudi starijeg doba, tu postoje dva fenomena. Jedan je relativno nov, a to su penzioneri koji se po prvi put sele u novu zemlju pre svega zato što tamo očekuju udobniji život u sredini koja ima bolju klimu i jeftinija je. To su oni tipični penzosi sa severa Evrope koji odlaze u Španiju, Portugal ili Francusku ili Amerikanci sa severa SAD koji odlaze na Floridu. Drugu grupu čine oni koji su recimo sa juga i istoka Evrope odlazili na sever i zapad. Tu imamo one koji su rešili da ostanu u novoj zemlji, one koji su jedva čekali da se vrate u rodni kraj, i one koji su to uradili pa se razočarali i otišli natrag. Njih istraživači zovu jo-jo migranti. Na kraju, postoje i oni koji ne žele da ruše mostove iza sebe i pokušavaju da žive i u staroj i u novoj zemlji, dok mogu. To su oni koji se u literaturi nazivaju “treća opcija” ili “izbor na pola puta”.
Jedan takav je bio naš gost, Pančevac Živoslav Miloradović, koji kaže da je posle 30 godina u Italiji bio primoran da se vrati, ili kako on kaže, ode u Srbiju jer od njegove penzije on i supruga tamo mogu pristojno da žive, dok u Italiji to ne bi mogli. Ipak, vreme provode malo tamo, malo ovamo jer se često vraćaju da budu sa sinom u Veroni.
Ova sezona podkasta išla je u vreme burnih dogadjaja u Srbiji, pre svega dva masovna ubistva i protesta koji su usledili, a kasnije i izbora obeleženih bezočnom režimskom kradjom. Sa više gostiju razgovorali smo o tome zašto prate vesti iz Srbije, zašto su neki od njih čak i odlazili na proteste, i zašto je zapravo nemoguće i nerealno očekivati od nas u dijaspori da ignorišemo vesti iz rodne zemlje. Tibor Jona koji živi u Nemačkoj naglasio je da bi vesti iz Srbije pratio i da nike direktno odande, s obzirom na to koliko je nažalost Srbija danas zanimljiva kao studija slučaja.
Radio karantin će nastaviti da razgovara sa ljudima koji su otišli iz zemlje, ali i sa drugima. Naša ideja vodilja bila je i ostala da razgovaramo sa ljudima od kojih svi možemo nešto da naučimo - o sebi samima, o svetu oko nas, o temama koje dominiraju našim životima. Pametni i knjiški ljudi - bili su i ostaće okosnica ovog podkasta. A sve u nameri da bolje razumemo današnjicu i sutrašnjicu. Pričaćemo sa ljudima koji pomeraju stvari u nauci ili umetnosti, ljudima koji će nam pomoći da shvatimo zašto ona izreka “to ima samo kod nas” najčešće nije tačna. Videćemo šta može da se nauči iz iskustva drugih. Upoznaćemo vas sa ljudima koji su došli na Balkan i poznaju ga bolje od mnogih rodjenih Balkanaca, razgovaraćemo sa politikolozima, sociolozima, lekarima, muzičarima, piscima… Najčešće sa ljudima kojih nema u ex Yu medijima.
Pozdrav od Aleksandra Kocića u Glazgovu i Jelene Visser u Utrehtu - do slušanja!
