Dragan Bursać: Vlada Srbije neće pasti zbog seksualnih predatora

Dragan Bursać, profesor filozofije i kolumnista za podkast Radio karantin govori o mizoginiji kao opštem mestu na Balkanu, ali i uobičajenoj pojavi svuda u svetu. O mejnstrim medijima koji destruktivnu mizoginu dinamiku održavaju u životu.

Da li je moguće da vlada u Srbiji padne zbog slučaja seksualnog zlostavljanja?

„Naravno da nije moguće da vlada padne zbog takve stvari. Vlada Srbije je bitno seksistička vlada, koja samo nominalno ispunjava stvari koje nemaju veze sa dominantnim maskulinumom i seksizmom, ali ona jeste takva i zapravo je nemoguće da padne, jer dubinske strukture te vlasti, uključujući i (Dragana Markovića) Palmu su takve kakve jesu i mene zapravo čudi čuđenje ljudi koji se odjednom u 2021. godini zgražavaju nad seksualnim predatorima, što ti ljudi u suštini jesu. Dakle, ti ljudi su deo sistema i tu se može desiti – govorimo o političkim, a ne džender senzitivnim aspektima i seksizmu – ukoliko je Palma potreban kao koalicioni partner vladajućoj strukturi, oni će ga kao i Jutku organizovano braniti. Ukoliko politički ne treba vlasti u Srbiji, on će za primer biti politički odstreljen. Ta vlada reprezentuje to što reprezentuje Palma i tu se ništa neće promeniti“.

U jednom svom tekstu koji se bavi nasiljem koje je glumica Milena Radulović pretrpela ponovo na društvenim mrežema pošto je javno podržala, odnosno, pohvalila film Jasmile Žbanić Quo Vadis, Aida, pitate se kako je moguće da je u kratkom vremenu od heorine u rukama iste te javnosti dospela do „krpe“ kako je u jednom komentaru neko naziva. I kažete dalje da je moguće, s obzirom da je transgeneracijski nauk ukorenjen u zlu, nacionalizmu, mizoginiji i seksizmu. Odakle dolazi ova mizoginija, koja je, kako kažete na Balkanu opšte mesto?

„Ona dolazi iz srednjeg veka. Imate tu čitavu promušku epiku i heroiku, koju možemo ispitivati i proučavati semiotički i semantički i proteže se kroz takozvano prosvetiteljstvo u Srba i taj novi romantizovani nacionalizam, sa izmišljanjem kultova Svetog Save i čitavih ludila zilotskih. I evo, sad smo ušli u digitalno doba sa tim istim kultom. Taj seksistički i mizogeni kult evoluira u jednakom smilu kao i fašizam, on se modernizuje, on preživljava, kao virus stalno menja domaćina, njegova pojavnost je suštinski ista, iako ponekad ne liči na samog sebe. Dakle, on je tu hiljadama godina i o tim hiljadama godina govorim da bi shvatili razornu silu moći protiv koje se moramo boriti zdravim razumom i nekim naukom za koji smatram da je civilizacijska tekovina. Taj nauk civilizacijske tekovine imali smo u periodu 1945-1990. godine ali ni tada nije bio do kraja realizovan i pre svega feministički kapaciteti nisu bili do kraja realizovani. On je bio u sprezi sa robovlasništvom, sa feudalizmom i feudalističkim narativom, sa narativom rane industrijske revolucije i ranog kapitalizma, u socijalizmu sigurno. Ali je socijalizam, bar kod nas, imao to izvorno prosvetiteljstvo kroz samoupravni socijalizam. I sada sa neoliberalnim kapitalizmom gde je sve roba, pogotovu gde su žensko telo i seks roba koja prodaje sve i pod tom krinkom je našao plodno tlo na balkanu, gde se u suštini nije promenio, samo se tu i tamo digitalizovao, rijalitizovao, izašao na društvene mreže tako štrokav i nepismen. I tom seksističkom virusu se desilo da naiđe na plodno tlo i dobrog domaćina da se dalje razvija“.

U istom tekstu pišete da silovanje nikad nije bilo problem, bilo ono negdje u Beogradu, na Vračaru ili po prašnjavim hotelskim sobama, zatvorima i toaletima istočne Bosne, od Bijeljine, preko Višegrada do Foče. Na koncu, silovanje je bilo dio srbijanskog državnog projekta i u jednom trenutku aminovana, odobrena i poželjna patriotska dužnost. U kakvoj su vezi ratnička istorija i kultura, ceo onaj epski, tzv. herojski narativ sa nasiljem nad ženama?

Žena je bila ratni plen i silovanje kao deo državnog projekta, govorim o Foči i Višegradu, je bilo organizovano. Cilj jedne države, jednog projekta i jednog entiteta, koji je bio pod patronatom te države, je, dakle, da se protivnik unizi i zastraši, da se etnički očisti. Ako se ne može ubiti muška populacija, onda se može silovati ženska populacija, koja je na tom terenu i to je, poprilično zastrašujuće, i izvedeno. Naravno, silovanja je bilo diljem BiH i Hrvatske, ali je ovamo bilo organizovano. Dakle, tretiranje žene kao ratnog plena, što je zapisano u epici, ali ne samo u epici srpskog naroda, da ne zvuči da govorimo samo o jednoj strani. Istorija Srba od devedesetih se vratila u epiku srednjeg veka, gde je žena ili roba ili robinja ili „naša“. Ako uzmete zločine Željka Ražnatovića Arkana i njegove jedinice - a zanimljivo je da gospodin Palma svim silama trudio da uđe u anus Arkanu, u čemu je na kraju i uspeo - vi ćete videti da su oni vezani za pljačku, za belu tehniku, za neke trivije. Silovanja su nepostojeća, a te jedinice su vršile silovanja, između ostalog. Pa vidite svi ti naslednici rade to što rade. Žena kao ratni plen - tog narativa se niko nije ozbiljno ni dotakao u zemlji Srbiji, to je neka podrazumevajuća stvar, niko za to nije odgovarao. I to se nastavlja u mirodopskim uslovima, tako što su ti ljudi predavači na univerzitetima u Srbiji, osuđeni ratni zločinci su vratili kao heroji, a narativ silovanja je ostao nepoznat. Osim sad kad se počelo odmotavati klupko. Zbog licemerstva čaršije beogradske i srbijanske, koja sad glasno ćuti. To su bili ljudi koji su pravili patrole da uteruju u pamet izbeglice i migrante za koje su govorili da će silovati naše žene, doslovno svi sada ćute. Jer u trenutku kada su žene Jagodine zlostavljane i kada su maloletnice zlostavljane i silovane, očigledno deo patriotskog projekta, gde to baš i nije silovanje i zlostavljanje, makar iz vizure desničara i vidimo jedno veliko ništa“.

Ovo je višestruko poniženje za žene koje svakodnevno, kontinuirano doživljavaju nasilje i ucene, da su one sada stale, dobrovoljno, da brane Palmu od optužbi. Kako objašnjavate ovaj fenomen?

„Za to je potrebna dubinska analiza i psihologa i neuropsihijatara, u smislu unutrašnje motivacije - zašto žrtva brani nasilnika - mimo motivacije na socijalnoj skali, kada želi da zadrži radno mesto i poziciju u društvu, ali je činjenica da je to neverovatna šteta za buduće žrtve zlostavljanja. Dakle, kao što je neverovatna korist kada jedna glumica istupi u javnost i kaže da je sa pozicije moći više puta zlostavljao moj instruktor, moj učitelj, moj guru, moj učitelj glume, dakle, ta žena je u tom trenutku poštedela toga desetine hiljada devojčica na teritoriji jedne zemlje. Kada izmanipulisana grupa žena „doborvoljno“ pristane da brani zlostavljača, dešava se kontraefekat. To je transgeneracijsko širenje zla. Ja zovem taj fenomen unormaljivanje nenormalnog – vi znate da je taj prestupnik radio to i to, ali ako ga žene koje su žrtve toga brane, onda drugi treba da dignu ruke i kažu šta mi tu možemo. U pojavnosti tog fenomena stoji odložena reakcija, poput radioaktivnosti, gde će svaki budući predator znati da se može pozvati na vox populi, i to femininum vox populi, gde će u javnosti, poput onog Jutke, žene nažalost, drugi put izmanipulisane i drugi put zlostavljane, ovaj put verbalno i materijalno ucenjene, izaći na ulicu i podržavati tog zlostavljača. To je motiv više da zlostavljač zlostavlja, to je motiv više da žena koja je zlostavljana odustane od prijave i to je motiv da se silovanja, seksualno predatorstvo i pedofilija samo nastave. Tako da je to razoran efekat i mislim da ljudi nisu svesni šta rade kada podržavaju zlostavljača“.  

Balkan nije izuzetak kada su u pitanju mizoginija i rodna nejednakost u pitanju, to je slučaj i na zapadu i u visoko razvijenim zemljama. Uprkos dostignućima ženskih feminističkih pokreta tokom protekle četiri decenije, čini se da mizoginija ostaje uporna sila u popularnoj kulturi i na zapadu i kod nas u regionu. Mejstrim mediji konstruišu i održavaju u životu tzv. destruktivnu dinamiku mizoginije, uključujući hiperseksualizaciju komercijalnih proizvoda namenjenih devojkama, eksplozija nasilja u video igrama usmerenim na dečake, seksističke tekstove u popularnoj muzici i veoma čestu porugu sa bilo čim što ima veze sa feminizmom i rodnom jednakošću. Koliko je iz vašeg iskustva u vašoj najneposrednijoj realnosti, u medijskim i akademskim krugovima feminizam prljava reč?

„U mom „bablu“ u kome se krećem feminizam je čista i neophodna reč. Moj mkrosvet, nažalost, nije svet realnosti u svoj svojoj pojavnosti, nije svet okoline. Juče sam pokušao da gledam spot nekog srbijanskog ministarstva koji liči na soft porn. Kada govorimo o seksizmu koji je mejnstrim, žensko telo tu služi ili za prodaju ili za osvajanje. Gledamo da se devojčice uče da budu seksualni objekat. I još jedan fenomen, koji je možda stigao sa srednjeg istoka, a to je potpuna infantilizacija žena. Dok je žena infantil, to je karta za njen napredak u društvu. Dakle, mi ovde ne govorimo samo o feminizmu kao nepoželjnoj reči, mi ovde govorimo o bazičnim ljudskim pravima koja, ako se ženama kao daju – zamislite, ja sam gospod bog, pa poklanjam prava – biće problem. Do feminizma treba doći, a feminizam je, na ovom području, blago rečeno, satanizovan. Tako da, kada izađem iz svog babla, ja vidim pre svega bazičnu needukovanost i nepismenost gde nije bitan pol. To su muškarci i žene, koji nemaju nikakav osećaj za prava žene, gde žena nema osećaj za prava žene i kolektivno društvo nema osećaj za prava žene. Ljudi doslovno ne prepoznaju šta je seksizam. Postoji neki profil muškaraca i žena koji su feministi i to je jako nepoželjno – muškarci su tu da lupe šakom o sto, malo popiju, a žena je tu da rađa. I taj neonacistički narativ se dobro primio na Balkanu, funkcioniše i svi igraju svoje uloge. To nisu rodne uloge, to su društveno poželjne uloge u seksističkom društvu. I bez obrazovanja u tom smislu, od vrtića do fakulteta, nema priče da ćemo mi krenuti napred“.

Ako se uzme u obzir da je govor jedna vrsta vidljivosti i da je to društveno priznanje da ta vrsta različistosti postoji. Suprotno, rodno nesenzitivni jezik govori da žene, od najmlađeg uzrasta, u svakom svom javnom pojavljivanju, moraju da maskiraju svoju rodnost da bi igrale neke društvene uloge. Koliko je po vama važno da mediji koriste rodno senzitivni jezik?

„Ako se vodi polemika oko toga da li žena može biti advokatica, vi direktno pravite semantičku barijeru da zanimanje žene uđe u javni diskurs. Ako se pojavi neki lingvistički purista koji kaže da žena ne može biti advokatica, taj čovek čini zlo, pre svega svom narodu, čini zlo ženama. Žene su primorane da poput komandosa u tom muškom svetu igraju muške igre i budu veći muškarci od muškaraca. Ako je vrhunska advokatica, ona mora biti najbolji advokat, da bi bila uspešna u svojoj profesiji. Uz pozvanje da svedočimo o istini, mi iz medija imamo važno pozvanje da imamo emancipatorsku i obrazovnu ulogu. Moj posao je prilično javan i mene veliki broj ljudi čita. Ako ja nisam senzibilisan, ja činim štetu. Mi onda imamo digitalni srednji vek i ništa u suštini nismo uradili sa silnim pozivima na emancipatorstvo ako ne koristimo rodno senzitivan jezik“.

U kon­tek­stu tra­di­ci­o­nal­nog hi­je­rar­hij­skog po­ret­ka, sma­tra se da su mu­ški čla­no­vi po­ro­di­ce ap­so­lut­ni, eks­klu­ziv­ni no­si­o­ci mo­ral­nog autori­te­ta. Na­si­lje nad že­na­ma u tra­di­ci­o­nal­noj ide­o­lo­gi­ji ne­ma ka­rakter dis­funk­ci­je i po­re­me­ća­ja po­ro­dič­nih od­no­sa, već na­pro­tiv, ono se sti­mu­li­še, pro­pi­su­je i na­me­će kao sred­stvo di­sci­pli­no­va­nja lo­šeg, odnosno žen­skog elementa. Hoćemo li doživeti da patrijarhat postane prljava reč?

„Za naših života nećemo. Sve stvari koje je patrijarhat proizveo sebi u čast, u čast svoje stražnjice i u čast očuvanja maskulinum poretka i u čast prenosa materijalnog nasledstva sa oca na sina, gde je ta muška uloga predominantna, a žena je avan za rađanje, mislim da to preispitivanje nećemo doživeti. A mislim da bi to bila početna tačka da preispitamo kakvo smo mi to rodno društvo i kakva smo to bili rodna društva, za početak ozbiljnog feminizma kao društvenog korektiva. Kod nas na Balkanu, ali i u svetu, feminizam je sveden na njuejdž pokret, na hobi određenog broja ljudi. Ja sam protiv ideje da je feminizam pokret, on je neophodno stanje svesti pojedinca. Feminizam nama treba kao autohtoni i autonomni korektiv našeg ja u nekom moralnom smislu“.

Zbog čega je patrijarhat poguban za muškarce, jednako kao za žene?

„Patrijarhat od malena nameće modele ponašanja muškoj deci, šta da rade, kako da rade da bi se ostvarili u muškom svetu. Kakav ćeš biti direktor ako ne lupiš šakom o sto, a ako lupaš na poslu, verovatno lupaš i kod kuće. I obrnuto, u čemu je tvoj problem zato što ne lupaš šakom o sto. Imate opciju da, ako ne ispunite određenu društvenu normu do kraja, a društvena norma je da budete nasilnik u datom trenutku, vi ste ocenjeni kao manje muško. Muškarci u 99 posto slučajeva ne žele biti veće muško – levo muško, desno muško, žele biti samo ono što jesu. A ako vam društvena norma nameće da budete veće muško, vi neminovno upadate u frustracionu krizu. Ako društvo od vas očekuje da budete maskulinum u tom agresivnom smislu, od teatralnosti vojnog roka do ne znam kakvih pagansko-religioznih okupljanja, to neminovno stvara frustraciju. Još jedna bitna tema na našem području na kojoj sam radio, je pitanje silovanja muškaraca u ratu. To ne da je tabuizirana tema, to je tema o kojoj je napisano možda desetak kvalitetnih tekstova – govorim o ratu na teritoriji Bih i delimično na teritoriji Hrvatske. Ta vrsta tabuiziranosti je s one strane tabuiziranosti. To je nešto o čemu ćemo mi morati govoriti tek u narednoj deceniji, jer ne verujem da je društvo uopšte spremno da priča o tim stvarima. Negde ćemo doći do zaključaka kako je ta poremećeni maskulinum doveo do toga da je seksualno konkvistadorstvo dominantan obrazac ponašanja na Balkanu i kada nije usmeren samo ka ženi“.