Đerakine Ukšini: Krizom najviše pogođeni nezavisni umetnici

Đerakine Ukšini, istoričarka umetnosti iz Prištine za Radio Karantin piše o situaciji u kulturi na Kosovu i  krizi izazvanoj pandemijom Kovida-19.  

Pandemija koronavirusa je u velikoj meri uticala na sve sfere života, uključujući i svet kulture i umetnosti na Kosovu, značajno smanjujući i zaustavljajući prihode i kulturne aktivnosti.

Iako su tokom karantina mnogi umetnici iz kuće pokušavali i organizovali koncerte i druge kulturne aktivnosti, to je više ličilo na neki njihov protest i pokušaj borbe protiv ovog ludila nego na umetničko delo, jer znamo da je gotovo nemoguće za sve ono što stvara umetnost i kultura će biti predstavljena kroz digitalni svet jer svi znamo da su svetska umetnička remek-dela stvorena kao izraz bola i mentalne patnje umetnika, ali ako bi njihov bol i patnja ostali izolovani i bez prostora za deljenje sa drugima kroz svoja dela, ta dela bi ostala nepoznata i nikada se ne bi pretvorila u remek-dela, jer su ljudi i društvo ti koji jedno delo pretvaraju u remek-delo.

Mi građani Kosova, koji još uvek imamo otvorene rane od rata, izolacije, bombardovanja, ubistava članova porodice, dece ubijene i nestale, imamo duhovnu i psihološku potrebu za istinskim kulturnim i umetničkim aktivnostima, dok u situacijama poput ove pandemije, karantina, izolacija i odvajanje od svojih najmilijih iz straha od prenošenja virusa, vratili smo se 20 godina, da se setimo tih tužnih scena iz rata.

U ovoj situaciji, mi, građani Kosova, doživljavamo dve izolacione krize - pandemiju Koronavirusa i krizu dvostrukog standarda za narod Kosova i odbijanje koje Evropa neprestano čini, ostavljajući nas kao jedinu zemlju na Balkanu bez liberalizacije viznog režima.

Ovaj period nametnute izolacije takođe je smanjio kulturne aktivnosti. Ako je do sada finansiranje kulture bilo malo, nedavna kriza pogoršala je probleme sa kojima se suočavaju i javne i privatne kulturne institucije, ali po mom mišljenju, nezavisni umetnici su najviše pogođeni. Tokom vanrednog stanja, kosovske kulturne institucije, poput Kosovskog narodnog pozorišta, Pozorišta Dodona ili Pozorišta Ode, pokušale su da ostanu u kontaktu sa javnošću isključivo putem interneta, ali ovaj neviđeni izazov dovodi u pitanje ne samo kulturnu strategiju, već i javni interes za kulturna dešavanja. Šta će uslediti, u velikoj meri će zavisiti od nivoa poverenja koje će ljudi imati u ove institucije, od njihovih ponuda i poruka koje prenose.

Mislim da su nam moderne tehnologije i brz tempo života doneli nove kulturne događaje, ali istovremeno postoji rizik od otuđenja, pa čak i nestanka naše postojeće kulture. To ne znači da se sloboda izbora ne poštuje, ali u poslednje vreme svedoci smo prekomerne produkcije kulturnih sadržaja. na internetu i da neki od njih nisu baš najboljeg kvaliteta. Kulturni sadržaji, iako se prenose virtuelno, moraju biti prilagođeni potražnji različitih kulturnih zajednica i istovremeno održavati visoke standarde. U narednom periodu pažnju treba usmeriti na kvalitet umetničkog čina, na kvalitet sadržaja.

Jedno važno pitanje koje se može postaviti je razumevanje rizika. Maske i rukavice postale su uobičajeni deo svakodnevnog života i još uvek ih moramo koristiti. Čekanje u redu već je društvena norma, bilo da smo u javnom prevozu, kada čekamo u prodavnici za kupovinu, u zdravstvenim posetama i bilo gde drugde. U međuvremenu su se promenili društveni pozdravi. Prošli su dani pozdravljanja prijatelja i rođaka rukovanjem, zagrljajem i poljupcima u obraze. Takvi prijateljski gestovi se sada izbegavaju iz predostrožnosti, a zamenjuju se udarcima laktom i nogom. Takođe se promenio način rada i obrazovanja. Škole i univerziteti pronalaze primenu putem interneta, što postaje glavni izazov za učenike i roditelje, studente i nastavnike. Sve ovo se u velikoj meri primećuje u kulturnim institucijama, jer su ljudi postali svesni da postoji rizik i on isključuje ne samo javnost, već i profesionalce koji se bave kulturom, što znači da se kvalitet kulturnih aktivnosti preispituje iz perspektive ovog rizika i sigurno je da je kvalitet kulture ono što će mobilizovati javnost i vratiti ovaj neophodni društveni segment na pažnju javnosti.

U današnje vreme, kada građani sveta pokušavaju da se globalizuju, ova pandemija je vrtoglavom brzinom dostigla negativnu globalizaciju i uspela da čak i malo zdrave direktne komunikacije među ljudima svede na najniži egzistencijalni nivo, ali najgore je što će posledice ove pandemije biti fatalne u budućnosti. Ako ova situacija ikad prođe, mnogo toga će ostati u ruševinama, pre svega ljudskih odnosa, jer je strah od čak slučajnog kontakta postao nešto „normalno“. Ljudi će dosledno raditi na svojoj izolaciji, gajiće usamljenost živeći maskirani i u aseptičnom strahu od drugih.

Pored promena u ljudskom ponašanju koje je pandemija donela širom sveta, rasprave su usredsređene su na ekonomske promene koje će biti uslovljene ovom krizom. Ove promene su uglavnom usredsređene na instrumente koji će se koristiti i koristiće se za prevazilaženje krize, javne politike za ekonomsko restrukturiranje, i naravno, ne treba zanemariti pronalaženje mogućnosti za kontinuiranu podršku u oporavku kulturnih i umetničkih institucija i svih umetnika uopšte.

Mislim da uz veće angažovanje svih društvenih struktura za što bezbolnije prevazilaženje ove situacije i trajno finansiranje i privlačenje javnosti za kulturu u budućnosti, kulturne institucije i umetnici bi mogli biti spašeni. Mislim da bi ceo region trebalo da sledi evropske trendove, kako bi reformisao ovo područje koje toliko zaostaje.